Delo

X Е Н Р II К II Б 3 Е Н 65 Док је Пбзен бесомучни аристократа, који би сносио само једну равноправност чији би план определиле најузвишеније душе на свету. Толстој препоручује индивидуи, да се расплине у јеванђелској љубави; Пбзен пак саветује да ослободи и утврди своју аутономију. Код Ибзена се налазе неке основне мисли Ренана, којије био његов претходник и за чија дела он, изгледа, није ни знао. Кад пише: „Ја стављам питања, знајући врло добро да се на њих неће одговорити“, зар се ту човек не среће с мисленошћу идентичном с Ренановом? Једина разлика која покадшто постоји између њих то је та, што вас један привлачи својом чаром, а од другог вас спопада страх. У осталом, гроф Прозор је лепо и пластично изнео сродност, која постојн између мисли изложених у Бранд-у, делу Ибзенову из младости, и мислн које је Ренан излагао.у једном свом раду, исто тако из своје младости, Будућности науке. Кад Брапд прокламује, да Црква не треба да има зпдова нити нкаквих граница, јер је небескп сводједини кров којијој пристоји, онда се среће иста мисао као и код Ренана, који је тврдио, да ће старој Цркви следовати друга пространија и леиша. Међу великим вођама свести човечанства има још један, кога је немогуће избећи, а да се не упоредп с Ибзеном. То је Ниче, од кога, у осталом, Пбзен нпје ни један ред прочитао. Сва тројица, Ибзен, Ренан и Ниче, захтевали су за истински узвишене индивидуе право да се отргну од сваке друштвене дисциплине. То је најомиљенија идеја Розмерова, као и доктора Штокмана. Псто тако Ниче, много пре но што ће предсказати, кроз уста Заратустрова, „надчовека“, износи да је раси главна тежња стварање виших бића. Пндивидуализам ова три мислиоца има ултра-аристократску тенденцију. Ибзен и Ниче се додирују п у делокругу психологије. Овај други воли живот тако страсно, да му истина изгледа драгоцена све дотле, док може да служи за одржавање живота. У његовим очнма лаж је за осуду само стога, што у опште има штетан утпцај на жнвот; постане ли њен утицај користан, онда је она похвална. Узалуд је Пбзен проповедао исповедање истине, ипак је иокадшто долазио до закључка, тачно као п Ниче, да лаж има понекад оправдања. У Дивљој паткн доктор Релинг пледира за потребу извесних претварања. У Аветима сама је теза зло Дело, књ. 40 5