Delo

76 Д Е Л 0 ње у свој осамнаесто-годишњој свежини, она, место да јој то причини бола, на против, би поносна што је и опет била више вољена, због зналачке лепоте својих зрелих година, од ове псто процвале девојчице, у зрачноме сјају прве младости. Њој се, чак, чинило да за њу настаје време среће и мира, а смрт материна погоди је посред срца. Првнх дана, бнло је то једно од оних дубоких очајања која не допуштају да се ни на шта друго мисли. Одјутра до вечери била је погружена, пребирала је у памети хиљаду ствари које је подсећаху на покојницу, њене узречице, сећала се њена лика, хаљине што је некада носила, као да је у памети пагомилала реликвпје, и прнбрала из ишчезле прошлости све присне и сићушне успомене, којима ће да потхрањује своје тужне сањарије. А затим, када је пала у тако страшнно очајање да је, сваки час, имала живчане нападе и несвестицу, сав тај нагомилани јад изли се у сузе, те је, по цео дан и сву ноћ, текао из њених очију. Те, кад једнога јутра уђе њена собарица п хтеде да отвори прозорске капке и дигне завесе, па је запита: „Како вам је, Госпођо, данас?“ она одговори, осећадћи се исцрпена и пзмучена због плача: 0! врло рђаво. Овако се, збиља више не може.“ Слушкиња, која је имала у рукама послужавник с чајем, погледа своју госнођу, и дирнута када је виде тако бледу према белини постељној, она промуца тужним и искреним нагласком: — Збпља, Госпођа изгледа врло рђаво. Госпођа би учинила врло добро када би се причувала. Глас којим је то било речено зададе срцу графичином убод као врхом пгле, и, чим слушкнња оде, она устаде да огледве своје лпце у огледалу што је било на великоме орману. Она се окамени када се виде, преплашише је мршави образи, поцрвенеле очп, пустош што је патња за неколико дана од ње учинила. Њено лице, које је добро познавала, које .је толико пута гледала у разним огледалима, чији је сваки израз знала, сваку љупкост, сваки осмех, чије је бледило толико пута изгладила, уништила мале уморе, изгладила ситне боре што се виде дању у угловима очним, учини јој се као да је неке друге жене, неко ново лпце које вене, неизлечиво болесно. Да би се боље видела, да би боље утврдила неочекивано зло, толнко се приближила огледалу да га је додирнула челом, те њен дах, ширећи пару по стаклу, помрачи, избриса скоро бледу слику што је пред њоме била. Зато је морала да узме