Delo

ЈАКА КАО СМРТ 79 ринџанн црах, погледала на часовнпк, хотећп да погоди до које је тачке пута он већ приспео. Као и све жене које обузме душевно неспокојство, бесмнслено или основано, и она се приппјала уза њ с безумном љубављу. Није ли он, зар, све за њу, све, све, внше од живота, све што постаје једно створење које једпно волимо, а осећамо да старимо. Од једном, до ње допре из даљине пуцкање бича, те она нотрча прозору и виде где фаетон обплази рудину велпким коњским касом. Оливнје је седео поред Апете, на горњвхМ седишту колском, па замаха рупцем када виде графицу, а она га отпоздравн обема рукама, желећи му добар дан. Она затим сиђе уздрхтала срца, али ппак срећна, дрхтала је од радости што га осећа у својој близини, што говори с њиме и гледа га. Сусретоше се у предсобљу, пред салонским вратима. Он рашири руке с неодољивим заносом, па ће гласом који је загревало пстинско узбуђење: — Ах! Јадна моја графице, допустите ми да вас пољубим. Она склопи очи, наже се, прпљуби уза њ пружајући му образе, и, док је он прптискивао на њнх своје усне, она прошапута њему на уво: „Ја те љубим“. Оливије не иснуштајућн руку њених које је стезао у својнма, гледао је, па ће рећи: — Што вам је лице тако тужно? Она осети да је хвата несветица. Она настави: — Да, мало је бледуњаво; али то није ништа. Да би му захвалила, она промуца: — Ах! драги пријатељу, драги пријатељу! — не умејући нпшта друго да каже. Али се он био окренуо, тражећн иза себе ишчезлу Анету, па ће ненадно: — Ала ми је то, чујете, чудно што видим вашу кћер у црнини? — Оашто? уппта грофица. Он веома узбуђен, повиче: — Како, зашто? Паона је сушта ваша слика, што сам је ја радио, моја слнка. Иста ви, онаква какву сам вас сусрео негда улазећи војвоткињи! Шта, сећате лп се оних врата кроз која сте прошли под мојим погледом, као што дорегата пролази испред топа, на каквој тврђави. Господе! када сам, мало час,