Delo

80 Д Е Л 0 спазио на станици малу где стојн на кеју сва у црноме, са сунцем своје косе око лица, крв ми застаде. Мислио сам да ћу се заплакати. Велим вам, то је да просто полуди човек који вас је познавао као ја, којп сам вас више гледао но ико и више волео но ма ко, и слику вам израдио, госпођо. Ах! знате, одмах сам помпслио да сте ми је зато саму послали на железничку станицу да бнсте ме изненадили. Господе, ала сам се изненадио! Кажем вам то је да човек просто нолуди! Он кликну: — Анета, Нане. Девојка се одазва споља, јер је баш давала коњма шећера. — Ево ме, ево! — Ходи овамо. Она дотрча. — Чујеш, стани поред мајке. Она стаде, и он их је поредио; али је несвесно понављао, без убеђења: „Да, баш је чудновато", јер су мање личиле кад су биле једна поред друге но пре у Паризу, пошто је девојче добило у овој црној одећи нов израз зрачне младости, а мати, већ од дуго времена, није имала онога пламена косе и очију којима је пре засенула и опила слнкара, када га је први путсусрела. Графица и он уђоше у салон. Он је изгледао озарен. — 0! да дивне помисли да дођем! — говорио је. Па настави: — Али не, то је вашему мужу пало на памет. Ставио ми је у дужност да вас одведем. А ја, знате ли шта вам нредлажем? Не знате, зар не? Ја вам, на против, предлажем да останете овде. На овој жези, Париз је страшан, а на пољу је дивно. Боже, ала је овде добро! Вече, које се спуштало прожимало је парк свежином, дрвета су шумела, а земља је испаравала непршчетну пару, која је бацала на впдик лак прозрачан вео. Три краве стојећи погнуте главе, живо су пасле, а четири науна, снажним шумом својих крила, пели су се на легало, на кедар на коме су обично спавали, под прозорима дворским. Далеко у пољу лају пси, и кроз миран ваздух вечери овога дана чује се довикивање људских гласова, реченнце добачене преко поља, с једне деонице земље другој, и они кратки и грлени узвицп којима се тера стока.