Delo

ЈАКД КАО СМРТ 81 Слнкар, гологлав, сјајних очију, дисао јо пунпм грудима; а како га је грофица погледалл: — Ево праве среће, рече. Она му се приближп. — Али она никада није трајна. — Уживајмо је када нам се укаже прнлика. А она ће, тада, с осмехом: — До сада нисте волели поље. — Сада га волим, јер у њему налазим вас. Више не бих могао да живим у месту где вас није. РСад је човек млад, он може и из далека да воли, преко писама, у мисли, у чистоме одушевљењу, може бити због тога што осећа живот пред собом, може бити и због тога што је у њему више страсти но потребе срца; у мојим годинама, на против, љубав постаје наНика болесна човека, она је видање душе, која машући само једним крилом теже полеће пдеалу. Срце нема више усхићења, већ саможиве захтеве. А после, врло добро осећам да ми внше не ваља губитн времена, већ треба да уживам што ми је остало. — 0! старче! рече она, на га ухвати за руку. Он је понављао: — Па да, дабоме. Стар сам. Све то казује, косе, измењен карактер, туга што ме обузима. Славе му, ето нечега што до сад нисам познавао: туга! Да мн је човек рекао када ми је било тридесет година, да ћу једнога дана постати без разлога суморан, узнемирен, незадовољан свиме, не бих му веровао. То доказује да ми је н срце остарело. Она му, с дубоком увереношћу, одговори: Ах! а моје, моје је срце сасвим младо. Није се променило. Али јесте, оно се, можда, и подмладило. Онда му је било двадесет годнна, а сада му нема више од шеснаест. II онп дуго осташе ћаскајући на отвореноме нрозору, удружени с душом вечери, врло близу једно уз друго, ближе но што су икада били, у овоме часу љубави, сутонскоме као што је овај час дневни. Слуга уђе и објави: — Постављено је, Госнођо графице. Она га запита: — Јесте ли известили моју кћер? — Госпођица је у трпезарији. Они седоше сви троје за сто. Прозорски капци су били Дело, књ. 40. б