Delo

82 Д Е Л 0 затворени, а услед два велика шестокрака светњака, који осветљаваху Анетино лице, њена глава као да је била златом напрашена. Бертен, смешећи се, гледао је нетремнце. — Господе! што је лепа у црнини! говорио је. II он се окретао графици, дивећи се девојци, као да хоће да захвали мајци што му је створила то задовољство. Када се вратише у салон, месец се беше успео изнад дрвета у парку. Њихова тамна маса личила је на острво, а поље иза њих је личило на море скривено измаглицом што илива поврх равнпца. — 0! мама, хајде да се прошетамо, рече Анета. Графица пристаде. —- -Ја ћу да новедем Жилиа. — Поведи, ако хоћеш. Изађоше. Девојче је ишло нред њима пграјући се с псом. Када су ишли руднном, чуше дисање крава које пробуђене и осећајући свога непријатеља подигоше главу да би на њ мотриле. Мало даље, под дрвећем месец сипа кроз гране кишу тананих зракова који падају на саму земљу, облевајући лишће н ширећи се нутем као барице жуте светлости. Анета и Жилио су трчали, те се чинило да је у обојих, у овој ведрој ноћи, псто весело и неосетљиво срце, чије се пијанство огледало у скоковима. Преко пропланака на које је месечев талас падао као у бунар, девојче је нрелазило као какво привиђење, а сликар је дознвао задивљен том црном причином чије се ведро лице сијало. А када би она отишла од њих, он би ухватио и стезао руку графичнну, и често тражио њене усне пролазећи гушћом сенком, као да је сваки пут виђење Анетино, оживљавало нестрнљивост срца његова. Најзад пођоше крајем равнице на којој се мучно могаху опазити у даљини, по где-где, гомилице мајурских дрвета. Видик се безгранично пружао кроза млечну пару што је купала иоља, н лако мировање, живо мнровање овога великога простора, светлога и млакога, било је пуно неизјашњиве наде, нејаснога очекивања, због којих су вечерп тако пријатне. Врло високо на небу, неколики мали облаци, дуги и танки, изгледали су као од сребра. Када би они мирно застали за тренутак, чуо би се, кроз овај ноћни мир, нејасан и пепрекидан шапат живота,