Delo

ЈАКА КАО СМРТ 85 — Ах! да днвне вечерн! рече, када се прпбра под светлошћу лампе. Анета узвикну: — Ја, ја више не осећам потребу да спавам; ја бих провела сву драгу ноћ у шетњи кад је лепо време. Графица погледа на часовник. — Охо! већ је једанаест п по. Треба лећи, дете. Они се расташе, те свакн оде у своје собе. Једино девојче, које није хтело да леже, заспа врло брзо. Сутрадан, у обичајени час, када је собарица, пошто је подигла завесе, донела чај, погледа своју још дремовну госпођу, па јој рече: — Госпођа изгледа много боље данас. — Мислите ли? — Да, да. Госпођино лице је одморније. Графица, и ако се још није огледала, знала је да је то пстина. Срце јој је било лако, ннје осећала ни да куца, а она се осећала живахна. Крв, што јој је кроза жиле текла, ннје рпла брза као прошле вечери, топла и грозничава, није уносила у све тело немпр и неспокојство, већ је по њему разлевала млаку прпјатност, а и срећну поузданост. Када слушкиња изађе, она оде да се‘ огледне. Била је нешто изненађена, јер се осећала тако добро да је очекивала да види како се подмладила, те ноћи, за много година. Ношто је увидела детињарију те наде, и, пошто се још огледала, она би приморана да увиди да јој је само лице ведрнје, очи одморнпје, усне руменије но прошлога дана. Како је у души била задовољна, то је није могло ожалостити, и она се осмену мислећи: „Да, још неколико дана па ћу изгледати врло добро. Била сам на сувише великоме искушењу, да бих се могла тако брзо опоравити.“ Алн се забави дуго, врло дуго за тоалетним столом, по коме су била разбацана у љупкоме нереду, на муселинскоме столњаку оивиченоме чппкама, пред леппм огледалом од глачанога стакла, сва она мала оруђа кокетерије, с дршком од ,слонове кости, на којој су била урезана почетна слова њена нмена, с једном круном изнад њнх. Она су лежала ту безбројна, лепа, разнолика, одређена за делнкатне и тајне послове, једна су била челнчна, танка и оштра, чудновата облика, као хируршке справе којим се секу дечјп крајници, друга округла н мека, од