Delo

Е Т II Р 0 Л Г 95 Црвена и врела... Полетимо, Жано, Кб утваре хмлале, нада аемљом овом, У етирно море менп само знано! Да л’ н твоја душа дрхти силом новом. Неизмерном као васиона цела? Осећаш ли сада: млада наша тела Распињу се силно кб прамагле оне... Ногле! нрамен сваки у бездану пада,Кидају се већем и последње спопе! 0, ћутиш ли: ми смо Бесконачност сада!... Душан Малушев