Delo

II А Д Е ЗВЕЗДА — КГ8Т К0Е8Т Било је божаиствеио вече. Небо љубичасто, без облака, нуно звезда. Њихово друштво измакло је напред, ншло узаиом путањом п жпво ћаскало. Глас госпође Страл надмашио је виснном све остале. Говорили су о леним данима, којн су дошли носле кншовнтог лета. Тада упита она: — А како је сада тамо доле на југу, господин докторе? — Величанствено, овака месечина на Гранд Каналу! Алп како је северно море хладно! Био сам једном пре подне на Лиду

Глас ншчезну, кад говорници савише за један окрајак стене. Леонард Хофман застаде. — Је ли по вољи госпођице Сигна, да се један часак одморите? — Врло радо бих, алп где? Не видим пигде клупе. — Овде на овом окрајку стене. Дајте мн само вашу руку, тако! Она седе, и начини п њему, крај себе. места. Ћуталп су обоје н погледали доле на море. — 0 чему мислите сада, госпођице Сигна? — Очекујем да видим кад ће пасти нека звезда. Пожелела бих тада нешто самој себи. — А зар немате свега, шта би још могли желети? — Ја бар мислим — Ах, благи мој боже, ко је то ко.ји има свега? Да ли му је хтела пружити прилику? Мислио је један тренутак, али тада примети како јој је поглед лутао.