Delo

Д Е Л 0 6 јући дан п ноћ. На јаде ми ј' и омрцало и освнтало — н мепп с љпма н њима са мном. Те тако ми се готово све, што ми иза оца остаде, измаче пз рука. Дош'о цанум, вакат, да немам су чпм ни осолпт’ ни дувана за што куппт. На моје коље другп јаше; моји волови другом ору; моје овце други музе; моје луке другп косп; моје љнве другн ради; кроз моје чардаке мн* шевп коло воде; моје господство и бахт пропаде, а моје здравље п младост орону. А за највише ми је, бива, — а то теби, к'о добром чо'јеку и прнјатељу могу повјерит' — брига и страх за образ опе ђевојке, једине мн сестре, која нит’ има оца да је кара нн мајке да је сјетује; па се бојим свашта. А женско ти је данас, побратпмковићу мој, к'о стакло — наври или само мало куцнп у њ, нрсне. А окопали се ови пекспни Шокци, н све се бојим да ми се хрза не докундише, — па проста смрт по сто пута прн каквом белају с те банде. Па ми се љевше за раније измицат’ по послије себи вадит' очи због кењчилука у невакат. II волији сам, билај, и го и бос и расиас и незрелице час-прије бјежат’ од овог кијамета, па било куд било и макар све чистио ћенифе ђе ме ннко не познаје — но вођекана поред прије'стојника сиђет’ у „концуларији“ и харчит’ небројену „спензу“ од ћесара. А, ако Бог да те виђу свпјетло лпце цару у Стамболу, к’о што се надам, све ћу му танко по танко испричат' шта се'вамо ради; па, или нека ћера ову губу између нас нли да знамо да се немамо чему надат' — па да се све или латини илп гпне или у море скаче. Друге нам нема! Боље н лијепа смрт, но срамотно измећарство од себе горему. А ово ’вако, бели, неће остат’ нити може дуго дурат’. А, кад рече онн једини Сахибпја — акт-алах, кудретен је он! — и кад честити падиша очита салте једну хаир-дову, излећеће Швабо из Босне и Херцеговине па се неће имат’ кад ни осврнут' да види ђе су му женине наћве и стативе. А таде ћу с’ и ја, валај-ибелај, вратит’ амо да му вратим жао за срамоту, па макар се саде станио накрај бијелог свијета, и да бих знао да ћу погинути!... — 0, ђаволе — ђаволе, сам те Бог убио! шта с' учпнп с овим човпком!... завапи Јосо, крстећи се. — Дај то ми, дијете што за мезелук! заиска Мујо од келнера; и овај му донесе неколике филе сланине. Јосо се не мало изненади,' кад виђе да Мујо збиља стаде јести крметину, па још уза њу наручи и бопу вина, коју облимице сасу у гушу,