Delo

К Љ У С И Н А Тукао је матраком жестоко, беено грискајућ кампш од луле, у којој је бно већ догорео смрдљив дуван, оно парипче напртено двема треницама. Био је коњ стар, превалио четрнаесту, а бпо је стар и тежак што га је под старе дане тако без срца тукао, а и њему староме човеку беше дотужила невоља. Помрла му жена п петоро деце, однела му скоро све стање рука каматничка и остала му она сама кућнца под шеваром. Сада ће ка зима, а у пустој кућици, кад внје бура ледено, а у срцу пустом ледено. Кога да криви? Да је барем то могао. Не! И сан је био камагнпк, дерикожа спротиња и стекао лепо стање. Сећа се као у сну. Кад му је жена прво мушко дете родила. Кућа је певала. Од радостп је он скакао сада жениној постелш, где је бледа као восак лежала она, сада гостима да их ио реду загрли и чује с њихових уста наздравице... Ах како лажне. Па... сећа се. Неко је закуцао на врата. Био је момак од иетнаест година, у прљима огрнут и дрхташе на ветру и снегу као трстика. „Умре, јао, моја стрнна, остајем сам... смилујте се људи!“ слабим је гласом био изустно момак. II он га је био погледао. Да ннси тп Лежајић? — Јесам! Покојног Николе? Момак га је био погледао збуњено п преплашено па једва изустио: „Јесам“. Сећа се... он га је зграбио за руку турпуо и дете је иало у снег. Зашто? Јер му је покојни Никола, отац његов био остао дужан двадесет банка. Кућа је певала н он је наставио пити и слушати са задовољством наздравице и прорицања над колевком његовог сина. У пијаиству одретнио из јаре парнпа, од трп године, ватрена и полетпо махом кућпци, где је нздисала стрина и стао да куца на врата н виче: „Плати