Delo

Д Е Л 0 34‘2 привнд као објект свести, чиме настаје оиа идентификацнја еубјекта н објекта у естетнчком опажаљу, коју Шоиопхауер сматра аа језгро естетнчког стања. Пошто леиота у естетнчком нрпвнду долази од идеалног садржаја израженог у љему, п ношто је идеалпп садржај све дублш п значајпијн што се шнпе нриблпжује конкретном тоталптету аисолутне ндеје несвесног духа, то ће н лепо имати разпе стуиљеве своје леиоте. То су тако звани конкреционп стунљевн лепога, које Хартман одређује на оригиналап начин н на чему се осннва данас цела Јвегова Кстетнка. Таких стунљева нма по Хартману у главном седам: 1) чулно пријатно, 2) математички допадљиво, 3) динампчки допадљиво, 4) паснвно целисходно, 5) активно-целисходно, 6) типнчно(с1а8 ОаШт&бгпабб^е) и 7)микрокосмички-индивидуално. Најнижн од ових стуиљева је чулно иријатпо (н непрпјатно). Оно се састоји у чулним реалним осећањима пријатнога изазваним самим реалним објектима, с тога у ужем смислу она још не спадају у права естетична осећања, али као саставни делови вишпх осећања добијају естетички карактер. Лепота чулно пријатнога лежи у несвесно формално лепим односима чулних утисака. Математнчки допадљиво састоји се у формалној лепоти просторно-временог поредка, који је скроз математичкн одређен. Али сама математичка форма као такова допада нам се само у толико у колико је у њој изражен сам идеални принцип који .је формира, и што јој је овај принцип сложенији и допадљивост форме све је већа. Док чулно допадљиво почива на непросторној промени, математпчки допадљиво на пепроменљивој просторпости, дотле динамички допадљиво почива на просторно-временом кретању. Овде већ имамо посла са реалним странама апсолутне 'идеје, са масом, са динамичком снагом итд. Али оно што се овде допада није неодређени интензптет енергије него њена одређена мера, динамична законитост снаге, у кратко идеалнн логички садржај који се овде манифестира. Наведена три стуиња лепога сачињавају лепоту у неорганском свету и то се при томе сваки нижи ступањ. односп према вишему као форма према садржини н у опште нижи ступњеви лепога, који претходе једном датом вишем ступњу односе се сви скупа према овом последњем као форма према