Delo

ЕДУАРД ХРТМАН логичнога у овоме последњем. Вмично се састојн у нелогичноме које својим нелогичним посупањем долази у колизију са својим сопственим нвмерама, и у.утрашњи конфликт при томе састоји се у томе што индивидуу мисли да логично дела а међу тим његово је делање нелоично. Комично је права естетична категорија јер оно, вели 1артман, има микрокосмични карактер, пошто се цео светски гоцес завршује универзалним триумфом логичнога над нелогичим (идеје над вољом). Пманентно решење конфликта номогче је у трагичноме и то зато што трагично преставља потенци ане душе једностране жеље до неодољиве страсти, чије је Зсшвољење, ма мало ндеално узев било оправдано, у оквиру с чог светског процеса немогуће. Микрокосмички карактер тагичнога лежи у томе, што оно предочава могућност дефини тне негације воље за живот, што оно предочава могућност деашитивног триумфа логичне идеје над нелогпчном страсном вљом, и само филозофија која претпоставља реалну могућност сог последњег у стању је да да трагичноме вредност естетичн категорије. На послетку хумористично постаје комбинацијом омичнога са сентименталним или трагичним или са обојима заздно, чиме се омогућује комбинпрано решење конфликта. Мђу врстама хумористичнога Хартман придаје траги-комичном« највишу естетичку вредност, јер оно има од свих врста 'лепоа најадекватннји микрокосмички значај. На завршетку свога излагља о појму лепога Хартман чини врло интересантне примедб* о значају лепога у космосу. По њему предочаг •Јер док облику V' ОбЛИ’ пога је у томе.пто оно на илузоран начин У'Пнитпвно сједљење са апсолутним духом. ■Хартман, то сједињење пружа разуму у 1октрине, мигпчко религијско осећање у ®“‘не реалне датости, дотле нам за уметм облику лпоте пред наша раздражена I ленота поед религије и науке служи 1уха, којм он припрема људе за нз^ног ци.а. о разлци лепога у природи и лепсихолшкој генезн овог последњег ми иховде не можемо изнети. Од нтних I у многоме оригиналних пз1'метнстн ми ћемо само споменути, ■ -