Delo

ЕДУАРД ХЛРТМАН 345 логичнога у овоме последњем. Комично се састоји у нелогичноме које својим нелогичним поступањем долази у колизију са својим сопственпм ннмерама, и унутрашњи коифликт прн томе састоји се у томе што индивидуум мисли да логично дела а међу тим његово .је делање нелогично. Комично је права естетична категорија јер оно, вели Хартман, има микрокосмични карактер, пошто се цео светски процес завршује уннверзалпим триумфом логичнога над нелогичним (идеје над вољом). Пманентно решење конфликта номогуће је у трагичпоме и то зато што трагпчно преставља потенциране душе једностране жеље до неодољиве страсти, чије је задовољење, ма мало идеално узев било оправдано, у оквиру самог светског процеса немогуће. Микрокосмички карактер трагичнога лежи у томе, што оно предочава могућпост дефинитивне иегације воље за живот, што оно предочава могућност дефинитивног триумфа логпчне идеје иад нелогичном страсном вољом, и само филозофија која претпоставља реалну могућност овог последњег у стању је да да трагичноме вредност естетичне категорије. На послетку хумористично постаје комбинацијом комичнога са сентименталним или трагичним или са обојима заједно, чиме се омогућује комбинирано решење конфликта. Међу врстама хумористичнога Хартман придаје траги-комичпоме највпшу естетичку вредност, јер оно има од свих врста лепога најадекватнији микрокосмички значај. На завршетку свога излагања о нојму лепога Хартман чинп врло интересантне примедбе о значају лепога у космосу. По њему значај лепога је у томе што оно на илузоран начин предочава наше дефинитивно сједињење са апсолутиим духом. Јер док наука, велн Хартман, то сједпњење пружа разуму у облику апстрактпе доктрине, мистпчко религијско осећање у облпку тамне неодређене реалне датости, дотле нам за уметност износи у чаробном облику леноте пред наша раздражена чула. На тај начпн и лепота поред религије и науке служи као срество аисолутног духа, којим он припрема људе за извршење последњег космичног циља. Хартманова извођења о разлици лепога у природи и лепога у уметности као п о психолошкој генезн овог последњег врло су интересантна, али ми нх овде не можемо изнети. Од његових нсто тако интересантних и у многоме орпгиналнпх пзвођења о поделн н врстама уметпостп ми ћемо само споменутп,