Delo

304 Д Е Л 0 Ношто се сите наплакаше, окрете се једна нелша, млада мени н ноче: Нре шсст недеља, удаде се Исмаил-бегова кћн, на се иошто је преспавала једну ноћ с ђувегијом, разудаде. У нас је обичај, да прво јутро зет тасту руку пољубп, за то што му је овај дао девојку. Где зета у јутру нема, ту настане нлач и кукњава, н сваки час се очекују кола с враћеном невестом. Исмаил-бег није плакао н очекивао кола са својом ћерком, јер је зиао да му је кћн злато, но је послао једног свога пријатеља да пита шта је. Кад се пријатељ вратио, он је Исмал-беју рекао: „Шта је? Хамди-беј је, зет твој, џонтурк, у еврони је школе учно, па, вели, не може да се придржава нашега глупог обпчају: љубљеља руке тасту прво јутро. — То ли је?! викнуо је рис, увређен „старотурчин“. Онда иди, мој иријатељу, па кажи томе џонтурку, шебеку: нека иде у свет, па кад нађе с кљуном лава и с грнвом орла, тад нека се вратп у Солун, својој жеии. Кад му тај мој поздрав кажеш, метнн мн кћер на кола, па ми је доведи.“ Старац тако учинио, а момак се, ђувегнја убио: једнн веле убно се од љубавн, другн од срамоте. А јадна невеста, оцу доведена, чуиала косе, крадом од оца, у груди се бусала, лице грдила, па пала у душек;’ лежала шест недеља, па данас умрла: пред смрт је казала да је тога момка три године тајно волела, и поручила да је крај ђувегије сахране... Илач, јецање, сад цео Солун плаче, свака кућа плаче, . башче плачу, чесме плачу, шедрванн плачу, говори та нежна млада кроз плач... II заиста, ко не би заплакао. II злпрегоше се двоја пашиничина кола, одосмо у МевлевХане, Ђул-ханум, Зариф-ханум, и с њима ја; Емир-ханум, пашнница. п с њима она нежна: на мевлевханском гробљу, под кипарисама два нова гроба, један од њих још празан... „Поручила пред смрт Фата да крај војна њу сахране...“ Онај легш женски несник турски, што воли француске романтичне романе и плаче лутајући мнслима по Алхамри, нека дође у Мевлев-Хане да се исплаче. Јелена Ј. Димитријевић