Delo

НЕМАЧКА РОМАНТПКА 65 своје становпште у погледу превођења с романског, где проза заузима прво место. Романтпчари су којп пут и презали од последица тог пемачког нагона ка превођењу, јер су се бојали, да се језпк не прилагоди н сувнше туђинштнии те не изгуби свој индивидуални карактер, али је инак нревлађивала природа н онп су онда налазили утеху у тврђењу, да.је немштина, како каже Новалис, „Космополитизам удружен са најснажнијом индпвпдуалношћу.“ Они су по својим многостраннм и разноликнм тежњама. прожети Гетеовом мишљу о „светској књижевности4*1, моралн наравно држати превођење важним средством за остварење својих намера, и то превођење у најширем обиму и на све стране. Те тако је романтика преводима обухватила впше мање све мог.уће литературе и широм отворила пут њиховом утецају на своју књижевност и ако је с друге стране опет свом снагом истицала немачку самосталност, па упућивала внше свега иа неговање рођене прошлости. На челу романтичких преводилаца стоји Вилхелм Шлегл са својим великим талентом за технику и форму и ненадмашан у познавању језика и владању њиме. Уз ова добра својства за преводиоца, он је приступао послу .још с идејалном спремом и вредпоћом. Још у Јепи је, приказујући за „Јенске Књижевне Новине“, улагао велики труд у познавање преводпе литературе, и узимао је ствар тако озбиљно, да је на нр. на приказу другог издања Фосова превода „Одпсеје“ радио неколико месеца. Он се носио мишљу да организује превођење павелико, те да се једанпут за свагда преведе све што је најбоље пз старих и новпх књижевности, уметничких и традпцијоналних. До тога истина није дошло, али једап део овог посла извршилн су романтпчари с много успеха. Срећа.јебила, даје ВилхелмТЛлегл давао правац, иотичући, да се преводилац пре свега има држати оригпнала, да се мора потруди.ти из све спаге да задржи карактерпстичности оригинала, иако на друго.ј странн не сме сметнути с ума да је превод у.једно и прод.укт језика и књижевностп у које прелази те да ни њима не сме чинити па жао; потребно .је сачувати унутарње особине и облик нзворника (,дш Уегвтабзе с!ег 1'гзсћгШ/'), ма естетско уживање било донекле и спутано, поглавито код знаменптих нисаца и дела. Највеће дело 1 Треоа се сетптп. да је Гете п срискнм пароднпм иесмама приступпо поглавпто с ове тачке „светске књижевпостп“. Дело, књ. 41. г)