Delo

НЕМЛЧКА РОМАНТИКЛ 67 вео Бертух, а истодобпо с њим Содтау. Драму Шпанаца открили су Немцнма тек романтичари; то јест, било је већ на сто година пре њих превода Калдеронових и Лопеових комада на немачким позорницама, али су ови долазили из друге и чак из треће руке, преко Холандске, Француске н Енглеске, и у посве разореном облику. Доцпије је и Лесинг проучавао шнанску драму, јер је запазио да се „класична трагедија" Француска. против које је водно рат до истребљења, ослања често на Шпанце. Али тек Вилхелм Шлегл, обзнањујући у Фридриховој „Еврогш“ свој превод Калдерона, учинио је ствараи корак и уздигао је Калдерона с одушевљењем својствепим само романтичарима. Год. 1803. изашла је прва свеска, 1809. друга. Превод је узоран, шлегловски. Од тога доба доминирају Шпанци, уз Шекспира, на немачкој позорници и још више у утецају на немачке књижевнпке. Под њим стоје свим млађи романтичари, поглавито главни представницп аустријске драме: Грилпарцер, Халм, Цедлиц; а нреводи из шпанског множе се даномице. — И за остале романске лнтературе створили су тек романтичари право разумевање у свом народу, тако особнто и за Италијанце. Дантеа, претечу свега романтичког песништва, за којега пре њих није било терена у Немачкој н којег су просвећењаци сасвим занемарпли гледајући у њему внше свега калуђера и особењака, они су га подигли. Вилхелм га је још у Гетингену покушавао преводити н приказатп га у правој боји, указујући на песништво трубадура као извор из којег је Данте црпао своју уметност. Шелинг н Каролина преводпли су такођер Дантеа, н Петрарку ; а њпх је учио италијанском најбољи познавалац талпјанске књшкевности међу њима Фридрих Шлегл. Фридрихов чланак <* Бокачу ппсан је с нотпуним познавањем градива, а с дубљом идејом, да из Бокача протумачи суштину новеле, као што је раније из Омира тумачпо иојмове о суштини епоса. Вилхелма је узорно, као и све друго, иреводио талијанске лпрпчаре и већи део тнх нревода објавио је у антологији „Ките цвећа“ („В1итепзШш88е“, 1904.). — Али су романтичари пробили лед и за познавање античког песништва, иако су у томе погледу имали претходника, међу осталнма н класичног преводиоца Омира: Фоса. Внлхелм Шлегл је преводио грчке лиричаре. Важан је бно план Фридриха Шлегла и Шлајермахера, да заједнпчки преводе Платона; то је нодузеће извршио касније сам Шлајермахер и издао је Платона у пет свезака (1804—9.). На овом