Delo

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ XI Скои (>е, септембра 1900. Мила моја, Нисам једанпут до сад поранила (ма да не волим устајатн рано), да изађем у какво оближње село, да остапем тамо ваздан; ннсам се једном радовала изласку у поље, где ћу удисатн чист мирисав ваздух п слушати тпце, где ћу гледати спва стада расејана но дољи п зеленпм брежуљцима: радовала сам се, али као јутрос чпнн мн се никад. Јутро оглашује прнјатан глас један, пије с минара, него с доксата војничке школе некакве, ту, до Турати-ја, а ја сам будна. 1Г чула сам кукурекање трећих петлова, и слушала сам гугут прве гугутке, п вндела сам освнтак зоре — сна немам; очекивала сам дан с нестрпљењем, погледала сам у небо с немиром. А небо, о среће! ведро, плаво, псток зарудео, а још сунца нема. Ни ономадашње пуцање пушака, ни јучерашња затворена чаршнја, нншта ме не може задржати од изласка у поље, села, скопску Црну Гору. Спремисмо се; изгледасмо кола, бацам погледе на Маркову Крушку, Горње и Доње Водно: сива магла, тања од најтањега вела днже се тако хитро, бежи испред јесењег сунца што изгрева као усред лета. Кола су ту, и друштво наше, и наша пратња. Правпће нам друштво г. Палошевић, учитељ, а пратиће нас Крста, гаваз у нашем консулату. Опремио се, у белим је уским чакши-