Delo

ПИСМА ПРИЈАТЕЉИЦИ — Стаиите! — Срамота иас, ннсмо се обукле. — Па обуците се, данас је недеља. — Оћемо, ама да сиђеш доле, у село. — Да ппјеш у нас вино. — Да једеш у нас грожђе. Још ме честито иису ни виделе, а већ ме зову на част. Старо српско гостопримство још је у народу, н биће га док је год села, док је год срнскога сељака. Девојке се сиустише ннз стрме косе обрасле густом травом, а ја нохитах у порту... Свп сиђосмо у село, п домаћин и сељаци, и бањански свештеник и учитељ. Пред пама је црквенп тутор, Петко, и његова жена, Стојпа. Уђосмо у двориште ограђено високим зидом, попесмо се уз стрме стененице .једне двоспратне сеоске куће, окречене, покривене црепом. — Како зовете ово горе? — Нардак. Људи поседаше под отвореним тремом чардака, на троножице, ирилично високе, и широке, с наслоном у облпку евронских наслоњача, којима је седиште ишарано зеленом н црвеном бојом, н то по дуборезу, како се по селима шарају ковчези и колске капате; пред њи се изнесе троноги столић нижи од столице, н на њ се метну црно вино, и сир — за мезе! А мене Петкова Стојна уведе у једно големо одељење, које опп зову кућа. „Шта је сандука!“ узвикнух, ушавши, а сељанке, којих бејаше овде пуно, рекоше: „Нису сандуци, него ковчезп“, п дадоше ми једну троножицу тако шарену, као ковчезн у којима стоје дарови девојачки. У „кући“ су и оне девојке што нобегоше од мепе; а кад их узех корити што нпсу одржале речи, што се нису обукле, Петкова Стојна одмах: — Ајде, Недо! Крстова! Неда се, Стојнина синовица, ннје устезала, одмах отвори свој девојачкн ковчег, пун дарова, и извади из њега кошуљу спремљеиу за венчање, коју они зову крстови. Кошуља! Ово зову кошуља ваљда стога што се облачп до тела, јер у ствари нцје кошуља, но красна хаљина. Од пртена је платна, убељена, бела као љнљан, дугачка до чланака, с дугим н широким рукавима, мало на струк, тако лепо скројена; по дну је везена