Delo

322 Д Е Л 0 никада чешљао. Обућа, одело, капа, једном речју све што је било на њему, беше пуно прашине, прљаво, одрпано. У том погледу није било кривице до оних који су требали о њему да се старају. Пробали су да му даду ново новцато одело, па би се ипак он потрудио да га за најкраће време, за непуну недељу дана, похаба и испрља. За време ручка и вечере налазио би се у строју међу последњим редовима. Војници, а нарочито подофицири његове чете, запиткиваху га у почетку где се бави. Али како ништа нису могли докучити из његовог говора, који се већином састојао из неколико отегнутих: „А... а, не знам и јест“, то су се најпосле задовољавали, кад га спазе, да узвикиу који пут: „Трич!“ и тако засите неодољиву жељу за исмевањем. Било је време заклетви.- У очи тога дана сви су добили, а међу њима и Трич, ново одело за тај свечани војнички чин. Али сутра дан, кад су се на знак збора искуиили, Трича није нпгде било. Тражили су га свуда, где су помишљали да га могу наћн, али им није ништа помогло. Другог јутра, по заклетви, дотрча машинист, који је имао нека посла на тавану, блед, усплахирен, тврдећи свима редом. да је видео неко „страшно чудовиште“ у једном ћошку. Та вест, у трен ока, начини читав неред у касарни. Посилни пред канцеларијама отрчаше да јаве то својим подофпцприма, а они који су већ чули, утрчаше у собе пуне војника, и још с врата викаху, како је који боље могао допунити: — Нудо! Чудо на тавану!... На шта војници покуљаше кроз врата, један преко другог, запиткивајући: — Шта је то? Шта говоре? Чудо! Какво чудо!? Многи се међу тим брзо упутише за машинистом, али подофицнри, који се тог тренутка почеше појављивати на вратима својих канцеларија, стадоше на свој начин псовати, и као што је за час направљен неред, тако сада беше, бар привидно, за тренутак створен мир. Ходници се брзо испразнише, и подофицири, прилазећи с једног и другог краја, грђаху још за дуго радознале војнике. који при свем том изгвирпвању кроз кључанпце или на једва примегно одшкринута врата.