Delo

Т I* II Ч 323 После неколико минута, за које је време препирка међу офнцнрима бпвала све јача и јача, указаше се у дну ходника дежурнн официр, машинист, са још неколико војника успут сакупљених, од којих је један носио метлу, а другп канту.— Лакше, лакше, још на улазу тавана шаптао је малп, дебелп, кратковидп машинист, кога су сви знали као највећег плашљивчину у касарни. — Та лакше, поче најносле љутито викати, на онога војника с метлом, који се беше дрско упутио у том нравцу, куда је машинист показивао руком. — Ако искочи, може нам побећи. Глас му је при том дрхтао. А за све време приближавања, ненрекидни покрети руку као да су немо говорилп: „лакше, лакше“... док се он сам непрестано освртао, да види иду лн сви за њим. На неколико корачаји од „страшнога чудовишта“, машиннст их заустави обема рукама, сам се сакри нза димњака, нзвирујући на једну страну, поче показиватн место где је, и * шта треба радити. Сви су се на то напрезали да што боље виде то чудовиште, које се нејасно назнрало у сумраку, док не викну онај с метлом: — Трпч! Трич! и нотрча. — Не! дрекну машинист, и ухвати га за рукав, али се овај истрже. Из оног полутамног кута подиже се војник прашљив, прљав, са увијеном главом, преокренутим шињелом, и пође к њима. — Где си ти? викну дежурни официр. — Ја! одговори Трич као обично, насмејаним изразом лица, нешто уилашен, одвијајући прљав, ноцепан шињел с главе. — Хе... хе... е... е... смејао се доброћудни плашљиви машинист, обилазио га и загледао га са свију страна, понављајући: — То наш Трнч! То наш Трич! За ово је био неколико пута саслушаван, али увек без успеха. Дуго су га испитнвали на који је начин ушао на таван. зашто је то радио, чиме се хранио за то време, али никада ништа нису могли докучити. — Како си се нопео на таван? питао га је командир. — Ја! одговорпо би овај. — Јест, тп, тн, како си се попео на таван? нонављао је командир. — Понео. 21*