Delo

Т I’ П Ч 331 — Днвља зверка! поповпше пеки нз маее с чуђењем, обраћајућп сву пажњу само иа поједпне речи. — II ја тек што стнгох у село, а кмет, председник општине, писари, просто сви гракнуше што нншта не предузима власт. Ама какав дивљи човек, на још овде! правдао сам се. Дивљи, још како дивљи, внкали су онп. Обрасао сав длаком, .једе дивље воће, корење но шуми, пије јаја с гњезда, а бега као зед кад га појуримо. Да га убијемо не смемо, јер личи на човека, а срез ништа не наређује. II ја у све то уверен, похитам што пре среском начелнику, и све му објасним. А он одмах нареди потеру. Цело се село подиже једпога дана. наоружано тојагама, пушкама, моткама и шта је ко дохватпо, н пође у потеру за дивљим човеком. Уиутили смо се права на његово легало, које је по причању једнога овчара било у врх.једнога браника, у некој старој запуштеној нојати. Кад смо стигли, нашлн смо га у једном ћошку, завукао се у шашу, загњурио главу међу колена, па цвокоће од зиме. Баш је тада падао снег и дувао хладан ветар. Био .је скоро го, и мршав као што .је сада. — II прљав, упаде други. — Јест, и прљав, па смо му после дали ово поцепано одело. • — Зар се није противио? упита један војнпк. — Није, био је болестан, моралп смо га на колима пренети до кинцеларије. — Јадни Трич! Јадни Трич! чуло се у масн. — Ми смо самп криви, рећи ће један подофпцпр, можда он не би ни бпо такав. У томе се прогура кроз гомнлу командпр касарнске страже, и викну, играјући се великим завежљајем кључева: — Трич напред!' Али се нико не мрдну. Тада се он обратп чуварима: — Довуците га у затвор, тако је наредио дежурни офнцнр. — Хајде Трич, слегајућп раменима процедпше чуварн. Он коракну, неколнко се суза скотрљаше ннз жуто, сухо, испијено лице на влажну траву, учини још неколико корака, скљока се на земљу, и гласно заплака. Први пут га сад војннцн впдели и чули да плаче. — Плаче! Ко?! Трич плаче! Зар он може да плаче?! за-