Delo

НЕЧИСТА К Г В 353 Тек што нисмо ношле. — Задовољна том њеном пажњом, одбијала би је мајка. — Ама зашта снашке? Зашта када има места. Кно тамо су све: и хаџика Зафирова, и... — Ако, ако! Хвала ти... нека... ирекпдала би је и остајала да и даље са Софком стоји ту, на главним вратима црквеннм, на најбољем месту, притискивана, опкољена н сваки пас поводећи се по гурању гомиле. Ночеле би да осећају зној од њихних, женских, хаљина. Зној од растопљена белила и скоро опраних обојених им коса. II све' то са ирашином, и са оним из цркве јаким мирисом покошене траве, тамјана, свећа, почело би Софку тешко, неугодно да гуши. А знала би: да би се све то могло нзбећи само када би мајка хтела да се уклони са тога места, са тпх главних црквених врата и мало ниже или впше оду и стану. Тамо би сигурно нашле кога од њихне родбине, нарочито коју од материнпх сестара. А тамо међ њпма биле би тако комотне и лепо дочекане! Е, али мајка то никада не би хтела. Ннкада да она напустп ово место. То би било за њу као да је напустила све што оне имају, све што им је остало. II што је најгоре тиме би увредила оца. Зар зато што он сада није овде са њпма, нити код куће, већ далеко, на путу, по трговини па да они када дође не заузме место међ првима; место које је њиховој кући припадало п од увек било њихово. За то су знале њене сестре и родбина, и зато када би и оне тако на ком сабору и слави са својим мужевпма и децом дошле, нису ни покушавале да је зову међ собом. Чак се нису хтеле ни да појављују, н да се показују да су и оне ту, н тиме их као не понизе. Само, једина, и то пајмлађа матерпна сестра, никако није могла да се са тиме помнрп. Остале би је грдиле, не би јој давале али она не слушајући пи једну, онако мала, жива, сагињући се, гурајући се, и брзо, у трен ока би дошла овамо до Софке и матере. Напала би Софку да љуби, милује. да јој тепа, да јој се улагује: — Слатка моја! Од када те дада пнје вндела! Онда би се окретала њој, својој сестри, Софкнној матерп: — Лало, хајде, лало, код нас! Хајде деца Софку да внде. Мајка, не гледајући је, а немогућн због света и због Софке да је изгрди, одговарала би: — Нека, не! морамо кући. Време је већ. Дело, књ. 42. 23