Delo

КЊИЖЕВНЕ НРВННЕ 36» Трупија рабов твојих лежат побијееих, В брашно птпцам небесним в смраде повержеиих, Кровн пх пролијаша јако воду зелпу... Можда ће бити још који пар слпчнпх стихова, али је и оволико доста, да се покаже и утврди веза нз.чеђу Трагеднје Козачински — Рајићеве и Слеза Поновићевих. Та се нак веза много јаче и боље изражава у главној замисли, у концепцији спева, у начину, на који се исказује туга због изгубљене слободе. Псто онако као што у Трагеднји, готово у сваком другом јавленпју, излази Серблија, те нли сама, или, чешће, у разговору са Минервом, с Историјом, с Пророком, с чадима својим, са Сибилом, оплакује зао удес свој, исто тако и Болгорнја у Слезама сама, неиосредно, плаче због преке судбине своје. Не чини то песник место ње. Па је н у Слезама очуван неки днјалог (апострофа), јер и Болгарнја ирво укорева Судбину, што је тако свнрепа према њој, па се одмах трза, досећа се да је свему крива сама т. ј. чада њена, те њих позива да тугују заједно и укорева их, па се најзад обраћа Богу и моли за сиас. Па, даље, као што Мннерва и Псторија казују Серблијп да је главни узрок њеним патњама не прека судбина него то, што је чадо њено, цар Душан (чак га Серблија и куне!) разделио царство велможама, па га они међусобним свађама упропастили, тако исто и Болгорпја увиђа да јој пије Судбпна крнва, што чадо њено, цар Александар, који је, згрешивши и рапнје тиме, што је отерао закону жену а узео Јеврејку, те добпојош синова, учннио највећн грех, ноделивши синовима краљевство, па се они после свађали и тако га предали у ропство турско. Овакво тумачење пропасти Бугарске ако баш Поповић није прнхватио из Трагедије од Козачинскога и Рајића, од овога је носледњега ипак, и то из његове књиге Историја Славјанских Народов, најначе же Болгаров, Хорватов и Сербов, која је истом на две годнне раннје од Слеза (1823) штампана понова у Буднму. Пзтеје Рајпћеве Псторпје (књ. I стр. 489—494) Поповић и дознао све оне поједнности што их наводи о Александру и синовима његовим, о пропастп Бугарске лета 1374. У њој се, у § 31. на стр. 491. вели: Снје раздјеленије тако, јакоже сербскаго краљевства, поводом било крајнаго запустјеннја“. Та је књига Рајнћева, норед многнх значаја које .је онда нмала, имала п тај, што је књижеству сла-