Delo

366 Д Е Л 0 веносербском дала импулса, дала обележје националније, оригиналније,пруживши списатељима, преводиоцима п посрбљачпма туђинских ствари, неисцрпљпв извор нове, здравије, националније, погодније грађе. У првом издању, год. 1794., она је то обележје дала раду Милована Видаковића,5 у другом, ето, даје то у знатној мери пословима Јована Ст. Поповића, а овом првом нарочито. А то јој није мали значај. Слези саме собом, као спев, немају баш неке литерарне вредности, и сам их је Поповић, поред све љубави коју гаји свакп писац црема првенчету свом, и заборавио готово, и не прерађивао више, нити уносио у Даворије, зборник зреле, угледне ноезије своје. Али је спев тај, по приликама у којима се појавио, ипак могао имати значаја неког и за саму литературу, као што га већ има за Поповића. Он се наиме појавио у литерарно најмршавијој години XIX века, у годинн 1825, која је нешто значајнија само по томе, што нам је пружила почетне три части Летописа Матице Српске. Осем њих и Слеза дала је још само Каулицијев Мјесецослов, Вујићево Новејшеје Земљеописаниј е, Видаковићева Младог Товију и Плића Самуила Генетлиакон епископу Мојсију Миоковићу. У таком друштву, поред празног, пригодног Генетлиакона, који је написан језиком сасвим простим,1 II поред Младога Товија, којега је угледни славеносрпски списатељ, М. Видаковић, нарочито „просто писао, снисходећи поњатију оних, за које сам п писао“, језиком „простим“, у стиховима „простим“,2 онаквим какве је ипак још не и толико „просте“, писао и књигоповезитељ и књигопродаватељ земунски, Гаврило Ковачевић: у таком дакле друштву могао је Поповићев спев, и поред славјаносерпски писаног Н. Земљеописанпја Вујићева, као књиге научне, и одскочити, истаћи се као дело боље, писано вишим, 1 Почиње овако: У мени пева и срце и душа, II сав се, музо, у песмама топпм... - Спев почиње: Бог праведна нпгда не оставља, Милостпво свуда с њпм управља. Прпмер даје нам света Бпблија II о отцу младога Товпја...