Delo

П Л А В II :}09 несоше у кабинет свећу, и кнегињип свештеник уђе, да отпочне своје свакидашње побожно чињање кнегињи. Тада се кнегиња смилова и отпусти га. Кад се нашао сам, био је блед, изнурен, неспособап да изврши дужности које је имао према друштву. Даме су биле у парку — како му рече слуга. Он не оде к њима, него, заналивши најзад цигару, изнђе у ходник, и ослонивши се на леђа каменога лава на степеннцама, зевао је без устручавања и опијао се димом. У палати, јако осветљеној, узрујаној од послуге, само су четири прозора била добро затворена, паучином покривена, нема. У једноме од њих сијала је слаба светлост — остали су били у тами. Загледао се тамо кнез Леон и тако дубоко замислио, да није чуо шуштање хаљине женске иза себе. — Тако усамљен? — чу се тихи глас кнегиње Идалије, и лабудово паперје од лепезе помилова га по образима. — 0 чему сањаш? — додаде, седајући на ниску, камену балустраду. 0, пуши, молим те, јер ћу отићн, да не будем само досадна. — Пушио сам већ. Хвала. Ускратише нам намеравану шетњу. Али сад вам стојим на служби. — Онда да останемо овде. Пма места за двоје међу овпм стубовима. — Да ли се ти бојиш овог места, тако блиског имајућн у виду мене или себе? — упита иронично. — Да се не би користио милошћу, како је после не бпх изгубио. — Ах, ти си тако предострожан! 0, немаш зашто! Милост коју једном учиним, остављам. Он седе. Додиривали су се готово рукама. — Јели моја судбина већ решена? — упита она изненада. — Како? — Па био је већ савет у кабинету. Морало је тамо бити говора и о мени, кад се с Пзом свршило. Сигурпо је решено да оставим Холшу? —■ Али, кнегињо! Та то сасвим од вас зависи. — Таако! Како је то великодушно! А је ли већ за те изабрана? — Није. 0 судбпни нашој није нн било речн. — Пма времена, има времена! — насмеја се опа нервозно. Дело, књ. 42. 24 I