Delo

370 Д Е Л 0 — Раг 1опз, пре но што прође годпна, доћи ће на свет трећа кнегиња Холшанска. — Рапопб — а сПбСгеиоп! — Пристајем! Узајамно. Сад им се додирнуше руке и тако осташе. — А кад отнутује мати са Изом у Париз, ко ће у Холши бити домаћица? Можда тетка Лавинија? — Тетка? — насмешп се Леон. — Имала је да пробави овде месец дана, а већ ме је данас распитивала о најинтересантнијим местима у Шкотској. Ја сумњам да ће издржати до краја ове дедеље. Непознати крај дражијејако, као распикућу последњи грош. — А ко ће вам онда сладити усамљеност? Можда ја? чим будем сигурна, да ћете ми допустити своје пријатно друштво. — Кнегињо! Толико милости! Наже се, и као маркиз са периком, сави колено и подиже њену руку к устима. Да ли је то била шала, или озбиљно признање? Маска његова то не издаде. — И сувише рана захвалност! — насмеши се кнегиња извештачено. — Може бити да ја то чиним у каквој егоистичној намери. Вп ми се допадате, господине!... Уосталом, не мислим, да ћете дуго остати у Холши. Јел’ те? — Сигурно ћу морати овде провести неколико месеци. — А после? — После ћу опет морати да се задржим неко време на галициским добрима. — Па најзад? — Посетићу матер у Паризу. — Тада ћу ја добити опкладу. Тамо вас чека заручница у толико сиромашна и ружна, у колико је високога рода и сјајне родбине. Нашто, молим, тај покрет зачуђености. Та свршена је та ствар одавна. — Одавна? Нисам држао, да су о мени у Холши мислили. — Кад кажем одавна, ја мислим од смрти Алфредове. — Ах, тако — нисам разумео. — Па шта, јесте ли задовољни? — Жао мп је, што не могу бити задовољан. — Вп бисте волели мање славне претке, а више љупкости и капитала.