Delo

П Л А В И 371 — Ја нншта не велим, кнегињо. — Како? А дама с медаљом? Нешто румените? — Варате се! Плава моја крв никада не црвени. II онет се није могло иознати, да ли се шалио или је говорно озбиљно. — У сваком случају било је нешто. Нећу се распитнвати. као тетка Ларинија, већ ћу сазнати. Кнез се немо поклони. Дивна се дама уједе за усне. Дражила је ова мирноћа, •ова хладна галантерија. Зар јој он неће ништа више дати сем ситног новца? Устаде љутита. — Пћи ћу да спавам, рече, ви не умете занимати. У будуће се поправите, јер ћу и ја отићи из Хомше, а вн ћете пропасти у пустињн, као ваш Кентаур изнад капије у развалннама. Ппак примп његову руку, и пре но што је дошла до прага од својих апартмана, промени план. Врло касно могао си их видети по сеновитим алејама у парку, како лагано шетају и тпхо разговарају. Кнегиња се весело смејала; он се нагињао њој и новерљиво шапутао. Само она хладна маска његова, коју су по каткад кривили изненадни грчевити болови, остала је непромењена, када су уста говорила комплименте. III.III. Звоно које је било немо од смрти Алфредове зазвони једног дана по подне и узбуни беспослене слуге у њиховој одаји. Први који је стао пред новим господарем на прагу собе, био је, као обично, Сила. — Зови ми Гжималу! — рече господар преко рамена не нреставши прегледати неке хартије на писаћем столу. Слуга остаде непомичан један тренутак са испруженпм вратом и полуотвореним устима. Хтеде и против етикете нешто рећн, алн се предомисле, тихо затвори врата и оде. Кнез Леон, кисела лица, љутит, напрасит, иревртао је и даље хартије. 2-4*