Delo

372 Д Е Л 0 Пролазио је минут за минутом. Неколико су се пута поднзале очи господареве на врата, лиде му се још више намрштп. Нестрпљиво опет зазвони. Слуга се одмах појави, али не Сила. — Шта је било? Јесте ли звали Гжималу? — Сила је у галопу одјахао, господару. — Одјахао? Јел’ на имање? — На имању није Гжимала. — Па где је? — Има већ четири године како је отишао из Холше. — А ко је настојник место њега? — Немац, кнеже, господин Бутнер. — Па куда је отишао Сила? — Г. Гжимали, његову двору. — Будале! — промрмља кнез љутито. — Зови ми г. Бутнера. Сила да се врати с пута! — Одмах, господару. Слуга оде, а кнез устаде, уклони столнцу и поче журно ходати по соби. Барон Амадије је с правом називао слуге стадом. Дивно су расположили свога господара слепом послушношћу. Изложили га подсмеху пред негдашњим настојником, а сада независним грађанином. Кнез стаде до прозора и загледавши се у једну тачку, коју сасвим није видео, на једанпут помисле, да збиља није јуче оставио Холшу, већ пре пет година, да се слуге морају мењати, да су Гжималу уклонили сигурно због неспособности и заменили га Немцем, који је способннји за настојника. И нервозно зевну. Било како бнло, ако само Сила измакне потери, десиће се нешто горе, него грех: нешто, што нема смисла; промена настојника задаће му само посла. Онога је познавао бар из внђења. Знао га је и запамтио — и чак му је било мало непрнјатно, што још није он. У ходнику се зачуше тешки кораци, затим гребање на вратима, најзад се појави мали, дебео човек, ћелав, с великом риђом брадом, усплахирен од брзога хода, с неколпко књпга под МИИЈКОМ. — По заповести — ШПаг уоп Ви1пег —јавл се крештавим гласом н унре своје живе зеленкасте очи у господара.