Delo

376 Д Е Л 0 куле, као да су се дрско смејале и чикале показујући своје пукотине, кроз које се ировлачио вихар и цичао у дуету са совама. Капија одмах према новој палати била је још доста јака, а над њом, под стражарском колонадом, видео се јасно Кентаур, грб холшанских кнежева, насликан на плеху, данас већ зарђалом. Неколико куршума окрзнуло је ту драгоценост, а други су се били заболи у зид и чинили на његовој глаткој површини изрезотине и рупе. Наследник овог блага упре своје уморне очи у онај плех симблични. У погледу његову није било ни поноситости, ни сујете, већ нре нека туга. Он се јако намршти: сигурно је мислио о нечему што је само он знао, о неким бојевима, који су се завршили поразом. Пријатан поветарац миловао мујебезбојне образе. Изазва му, најзад, мало руменила, а можда је то и светлост сунца на заласку која се ломи у окнима на палати. Кнез је прелазио сада неравне линије стрелишта у зидовима и врати се опет онај колонади над канијом. Како се ту ништа није променило за пет годима, ни у околини, ни у предметима. Сигурно су и сад у зидинама узане степенице, које воде у колонаду над Кентауром. Из овог ходника стражари су пазили на непријатеља, распознавали заставу, свирали су у трубе кад се рађа сунце и на вечерњу молитву. Из овог је ходника и кнез Леон негда гледао на палату ту до ногу његових. Било је онда лето. По зидинама је цветала мајчина душица и поменак, а у пукотинама су зрикали попци. Минуло је пет година. Многеје развалине за то време обишао кнез у свом путовању без циља и без задовољства. Али пикада није осетио мирис мајчине душице и поменка, никада није слушао мелодичну песмицу попаца. Чудновато је, како је он то све запамтио! Да ли је био сам и нико више? Та двоје их је било онда на колонади, за њих двоје је мирисало цвеће и зујали инсекти. И пређе преко очију белом, нежном руком, на којој се од