Delo

П Л А В II 377 скора блистао прстен с грбом. А оне су биле нотамнеле од меланхолије и туге. Онога је дана био млад и здрав. Мислио је, осеђао, желео. Сад је све прошло, и једина му је утеха била то, што није могао мислити — само нонекад, ретко, и тада је патио. Бнла је тишина, таква тишина, да је допирао до њега топот коњски с пута и тргао кнеза из сањарпја. Као лептир излете из кагшје слуга на коњу. То је био Сила на коњу у белој пени. Господар га је пратио очима све до дворишта. Видело се да је био нестрпљив. Кад се слуга приближи, кнез се наже преко прозора. — Сило! — викну. Козак се пренерази. — Одакле долазиш? — Из Забужа, од г. Гжимале, милостиви господару. — Како си смео! А зашто ми ниси објаснио, да г. Гжимала није у Холши? — Ви нисте питали, а за мене је наредба светиња!' Пшао сам у Забуже. — Па шта је било? — Г. Гжимала је рекао да га пзвиним код вас, и да кажем. да ће доћи, чим узмогне. — Пди натраг у Забуже и реци г. Гжимали, да ми извини, и чим будем имао времена, сам ћу то учинити лично! А други пут ме не излажи такој непрпјатности! Постиђени Сила окрете коња, пови се по њему и одјури. После једног тренутка већ се није видео. Кнез оде од прозора, попуши једно за друго неколико цигарета, пређе у своје апартмане, рече Бернарду да га намирише и обуче за ручак. Кад би спомепуо Бутнера, чинило би му се, као да је довршио дело које се једначи с радом чптавог поколења. Друштво је било сјајно. Даме у тесним амазонкама1, свака је имала ружу за капутом, господа у јахачком оделу и чнзмама. а за њима толико исто лакеја. 1 Врста женске јахаће одеће.