Delo

378 Д Е Л 0 Коњи, којима је само Машковски могао по нешто приметити, ишли су одмерено и поносито; друштво је било живахно и весело. Да, био је и Машковски, већ као примљени вереник Изин, радОстан што је добио његов „Кастелан“, који му је једнако био на устима. Кнегињица Иза која се већ помирила са судбином, обасипана је поклонима, и занета величанственим походом слушала је приче о коњу стрпљиво и с учитивим осмејком на лицу. Осмех овај, исто онако као п туга на лицу братовљу, постао је њена маска, под коју је она скрила Бог зна колико младалачких жеља и девичанских снова. Смешила се на мајку, кад јој је причала о сјајном роду Машковских; смешила се, исто тако, на теткине шале и двосмислице. Такав се осмејак виђа на лицу робиња и лутака. Машковски јој рече, да одлично јаше, и кад је видео на седлу, да се дупло заљубио у њу. Она и не порумене и јашући, гладила је кадифасту гриву коњску и посматрала пут. А око овог пара несташно облеће кнегиња Лавинија. Заборавивши за године и за озбиљност, она је изабрала најсамовољнијег коња, јурила, упадала међу парове, мешала се у разговоре, досађивала и друштву и коњима. Машковски, колико год би пута покушао да се приближи Изи, увек би срео тетку, која му се ругала у брк; а кнегиња Идалија кад си спустила глас, да би је могао чути само кнез Леон, чула би одмах како то исто понавља и безочна уседелица и још коментарише. Досађивати било је највеће задовољство кнегиње Лавиније; пријатни су јој били преки погледи Машковскога и гнев на лицу лепе госпође, а страшно је љутио немир сестрићев. Сиђоше с брда, прођоше поред ћарошице и реке, и уђоше у шуму, испресецану мочарима и поточићима. Машковски се брзо обазре око себе: — Чини ми се да идемо трагом јадног Алфреда — узвикну. — Кнеже Леоне, шта је било с оном кобилом? Кнез механично привуче дизгнн и погледа на снаху. — Можда желите да се вратимо? — рече тихо. — Зашто! Нисам ни мало нервозна! Напротив, баш бнх рада видети то место.