Delo

II Л А В II 870 — II ја — упаде књегињица Лавпнпја. — Ја војшм места где се извршују убиства н самоубиства! — А нарочито она која је удес украсио! — рече кнез Леон. — Одиста! Испричајте нам! Јели се тамо ко обесио? — 0, није један! Чини ми се да је оиамо впсило четири Суморока и један Холшапски. — Како? како? — узвикну госпођица Лавинија. — Ни сам добро не знам, тетка. Једном у лову прнчао ми је о том ловац. То су сигурно биле негда обичне епизоде из нарница око имања. — Дакле то су бпле парнице! А ја сам мислила, дајето каква љубавна прича! — насмеја се г-ђица Лавинија. — А шта је било с оном кобилом, кнеже Леоне? — упита опет Машковски. — Не знам, графе. Сигурно су је одвели у ергелу. — И то су добро урадпли. Дивна ће то бнти матп. Какву има лопатицу! Иродајте ми је, кнеже ? — Опростите, графе, али ми такви коњи ннсу за прода.ју. — Штета! Хм, хм! Машковски се замисли, певушећу нешто за себе. Није могао у први мах схватити, зашто се таки коњи не продају. Изиђоше из шумице. Околина' је била равна, то је било поље са већ зрелим житом. Мало даље виделе се зграде на имању Холшанских. Пут се мало издизао и ту је одмах био један го брежуљак на коме се видело неколико стена и дрвенн крст који је време већ мало нагло, а до њега тужна бреза. Одатле на лево скретао је нераван нутнћ којн је водно у једно сеоце испод шуме. На брежуљку застадоше кнез Леон н снаха, којп су пшли напред. — То је овде — рече, показујући очнма крст. — То се зове Каравика. — Нешто татарски — рече... Идалпја. — А можда је само скраћено: кага ос! ујеки' тихо одговорн Леон. • Машковски угна коња међу стене; г-ђица Лавиннја сјаха 11 Вековна казна.