Delo

418 Д Е Л 0 ништа није свето.“ Јулија се све више спушта, Жан је саветује да се не спушта: „Нико неће веровати да сте се ви добровољно спуштали; свет ће увек рећи да сте пали!“ Јулија га свом страшћу својих очију позива... да оду да наберу зове: „Хајде!“ — „Чујоге Ли, ви сте чудни!“ — „Све је, уосталом чудно! И живот, и људи, све је то санта леда коју вода дотле носи, док се не истопи. Сањала сам један сан који ми се често враћа и на који ја сад морам да мислим. Седим наједном високом стубу а нигде могућности да се скинемј; мозак ми се врти кад доле погледам, а морам доле, а немам храбрости да се сурвам; не могу чврсто да се држим и чезнем доле да паднем. И нећу имати мира док не будем доле, ни спокојства док не приспем на земљу...“ То је снила Јулија која се спушта, пада. Жан је сањао да се пење, диже: „Лежао сам исподједног великог дрвета у једној густој шуми. Хтео сам горе, горе на врх, да видим осветљени предео, где сунце сија... Пузао сам се уз дрво, али је стабло дебело и глатко, а тако је далеко до прве гране! Ја знам, кад се дохватим прве гране, за часћу на врх. Још је се нисам дохватпо, али морам је се дохватити, па ма било само и у сну!“ У парк! у парк да се бере... зова. Нођу. Кад су дошли до врата Жан се ухвати за око; ушла му је нека трун. Јулији се даје прилика да иде даље: извади му марамом трун и нареди му да јој, за захвалност, пољуби руку. Жан бива све слободнији, почиње да се пење и види да се снови могу испунити. У пењању учинп један сасвим нагао и велики корак: хоће да је загрли и пољуби. Она се спушта, али лагано, боји се наглости; ћуши га речју: „Натраг!“ — „Је ли то збиља или шала?“ — „Збиља!“ Пошто никаквнх изгледа нема Жан више неће да губи време: граф може ускоро да дође а чизме још нису очишћене. Лати се чизама „Јулија му то ускраћује. Јулија се сноро, алп врло споро спушта, а Жан је био изгубпо свако стрнљење. Жан почне да прича о себи: он је волео више пута у животу; док је био мањи волео је страсно такође малу Јулију: због ње је једанпут скакао и у воду: извадили су га његови родитељи. Јулнју то још више привлачи. Жан неће више да губи време: треба спавати, поноћ је давно нревалила. „У Ивањској се ноћи не спава“, вели Јулнја. Може се провезати по мору и сачекатн рађање сунца. Сва послуга зна да се Јулија са Жаном радо разговара, да је с њнм вечерас најлуђе играла, да сад у њнховој среднни