Delo

0 СРПСКОЈ ЦРКВКНОЈ АРХИТЕКТУРИ 5^ спада опшнран циклус Богородичиног жптија, у црквици Јоакима и Ане, затим живопис Раванице, ,'Бубостиње и Каленића. Највећи је део сликарскога украса попикао ипак у XVI и XVII в., па чак до ноловине XIX в., када новом живопису мораде многи стари уступпти места. II овде су Покришкннови закључцп нагли и несмотрени. 0 пконографији се српскпх манастирских цркава мора много обазривије доноситп суд. Нигде, може бити, ннје толико измешано ново са старим, као ту. Најбољи пример имамо баш у самој Студеници и Жичи. Изузимајући гтоменуто Распетмје и још два три уломка, све је остало, како изгледа, постало много доцније, у XIV и XV в. II Жича има врло мало слика пз XIII в. Оне су сачуване у певницама, затим у пољу над вратнма између спољашњега нартекса и храма, и над вратима пред северном и јужном капелом. Од осталих би се цркава могло, можда, још само за слике у Грацу доказати, да су из XIII—XIV в. Погрешно је мншљсње Покришкпна и односно иконографије Ариља. Судећи по врло ниском ступљу обраде и лошој каквоћп боја, слике су по свој прилици доцније рађене. Сав наш црквени живопис носи византијско обележје. Покришкин показује слабо знање, кад тврдп о некаквом утнцају талијанског ренесанса. Живописност и елеганција, којом се одликују извесне фреске XIV и XV в., има се довести у везу са духом, који тада завлађује у византијском сликарству. Псту појаву налазимо и по неким тадашњим грчким црквама, на пр. у Мистри близу Спарте, које и иначе показују блиско сродство живописа са нашим. Други важан моменат у развитку црквенога живописа јесте полет, који се у XVI в. опажа на Атосу и чији утицај беше врло ннтензиван и на наше сликарство. Тада, и нешто доцније, у првој половини XVII в., добише многе цркве свој сликарски украс, који је духом тако налнк жичком, да би се могао сматрати као огранак старе жичке школе. Овамо долази на прво место живопис манастнра Јежевице. Пз једнога се записа види, да су слике у самој цркви исписиване 1600, а оне у припрати 1636. Даље припадају овамо и живописи занимљиве овчарско-кабларске групе манастира, или — како .је Г. Валтровић назива — „Српскога Атоса“.‘ Првенство међу њима 11 Изгледа да су се Г. Валтрови11 п пок. Мнлутпповпћ највпше занпмалн око ове групе.