Delo

Г1 Ј1 А В II 83 — Кнегињица Иза ми је мало час обећала, да ће ме за слично обилато наградити! — Обећавај, Пзо, обећавај! — насмеја се кнегиља Идалија. • — Можеш обећати чак и награду а сИбсгеИоп! За етојнм добра, да пећеш нигда платпти! . — Је ли граф ваш ученик, кнегињо? — унпта је сусед. У тренутку када је, мало нагнут љој, очекивао одговор, дотакне га неко. Он се брзо окрете. Господин што је седео на другој страни, до сада се ннје никако јављао. То је био старац, сед, аљкаво обучен, с великом брадом, која му Је падала иа груди. Он се није мешао у разговор; цела његова нојава и држање јаспо се издвајало од елегантних фракова господе и раскошипх тоалета у женскпња. Он није имао даме. Седео је у дну стола и бпо је врло равнодушан према околини; јео је брзо, пио по мало воде иза сваког залогаја, а између једног и другог јела загледао је у отворену књпгу што је стојала пред њим. Кад донеше посластице, он узе цео ананас, расече га и уздуж и попреко, и није јео, већ га је само загледао. Кнез, мало зачуђен, погледа на њ, али брзо, као да се сетио с ким има посла, упита га: Шта желите, г. професоре? — Нпшта! одговори старац. — Да немате, колега, лупе? — Сви занемеше. Непрестано су разговарали францускн, а професор проговори на једанпут најгрубље што може бити — пољски. Друштво се стресе, као да је усред копцерта залајао пас; а кнез Ј1еон, збуњен, за чнтав један секунад нпје разумевао, шта му се говорп. — Чиме вам могу служнти, г. професоре? — упита. — Та лупу, лупу! увелпчавајуће стакло! — Ах, тако! Онростите. Немам, али ћу одмах рећи да се донесе. Сило, дозови ми Бернарда! Слуга оде. — Кога од пас хоћете да увеличате, г. професоре? упита са врха совре веома ексцентрично обучена постарпја дама, која је без прекида разговарала с младпм, впсоким и танким 6*