Delo

84 Д Е Л 0 господином, којгт је нмао лице несташнога мајмуна нли злобпог сатира. — Нашао сам једног паразпта у ананасу! — одговори професор мирно, копајући воће врхом од ножа. — Р1 с1 о п с! — узруја се радознала дама. И ми смо то јели! — Не марн нпшта! —умиривао је професор — то јеједна врста микроскопског крепља који се може сварити у желуцу. — Укусно месо! У том се врати слуга и, нагнувши се иза столице јави кнезу: — Милостиви кнеже, французјеу кади, али ће одмах доћи. Господа се уједоше за уста, даме се заклонише ленезама. Кад не бн билп кнежеви и графови, смејали бн се омирским смехом, али су правила отменостп налагала да се само емеше, а никако смеју. Сви су ћутали сем оне разговорне даме. — ТЈепз, та то је неки мусломанин, тај Берпард! Купа се и у вече! А ко је то? — Мој собар, тетка — одговори кнез Леоп. — Је ли Турчин? — Није, тетка; он је Француз. — Ја тп завидим. Не треба да ломиш језик. — Могу вам га уступити, тетка. — Собара? П Јопс! Боље дај ми неку вредну собарицу. — Жао ми је, тетка, али-собарпца немам. — Збиља? — иронично упита кнегиња Идалпја. — Доиста — одговори са осмехом, који је требао да буде лак, али је испао тужан и нејасан. Џемтлмен, одевен без замерке, с лицем брижљиво обријаним, по.јави се на вратима и прпђе столици кнежевој, — Ви сте ме звали? — рече француски. — Донесите ми лупу, Бернарде! Собар се поклони и изпђе. — Што се тпче послуге, најбољи су Енглези — рече граф Машковски. — Ја друге пе држим. — Ајавишеволим Немце — рече господин смешна изгледа. — Кад бисте упознали наше људе, г. бароне, онда бисте впдели шта је то савршепсто — упаде кпегпњпца Нза. — Не верујем, господо, да нх чак и вп све познајете. Кад сам се први пут бавпо у Холши, хтео сам да их пребројим, али сам се брзо махнуо тога. Још не разумем, ко и како може