Delo

БОЛЕСНИК — А. Гајгер I Мајко, мила мајко, сваким даном све ређе љуби сунце узглавље моје. Ускоро ћу, тако ми слути плашљиво срце, морати сунце једино да љубим. Лист за листом пада са дивље лозе. Исто тако губе се и моје наде. Нестаде у врту шаренила које је мраз уништио, као и моје срце. Пре но што се последње свеће погасе и опусти и охладни све, као и ја сам, да ми је још једном само изаћи у поље и шуму! Али то мора бити што пре, мора бити што пре... Тужномили дани пуни су боја, тако чудноватих и тако светлих! Замишљено сунце посипа златом горе и дубраве. На последњем пољском цвећу ала бих одмарао своје изнемогло тело и пустио у мрачну одају своју да уђе лепота јесењег неба!... Пре но што се последње свеће погасе«и као и ја сам опусти и охладни све, о да ми још једном отићи у поље и шуму! Али, мајко, то мора бити што пре... мора бити што пре... Суха ми рука, колено клеца, у срцу и главп нестало жеља. Само још једна једина оста: Положите ме у хладни гроб... Копај гробару! Спремљена ми је постеља већ. А бело и фино платно лагано је спуштено одозго, с неба. Копај гробару!