Delo

X Р 0 Н И К А 117 „наука не смије, не мора бити неморална." — Ја, дакле, нитам: шта је управо смијер хумапитета, коме се мора подврћи наука, тј. нознавање објективне истине? Може лн ико на ово дати позитивни одговор? Под тим се свакако разумије оплемењпвање нашега рода; него, је ли то појам који стоји непомично? Нијели се то оплемењивање у свако доба друкчнје схватало и имамо ли и најмањег појма о томе, како ће га разумјети будуће генерације? Мисли ли ико озбиљно, да се људи у дванаестом п тринаестом вијеку, на које ми гледамо као на варваре, нијесу сматрали, да су племенитији, моралнијп, у опште бољи, него ли су били његови предшасннци? Не радимо ли ми то исто и јесмо ли ми баш сигурни, да неће п нас у будуће називати варварима успркос нашим данашњпм тобожњнм хуманитарним тежњама? По свој прилици, нрије хоће него ли неће. Хоће ли пак ко год да дозна, шта ће у будуће оправдати такво мишљење. са поуздањем може се већ сада објавити: ништа друго, већ опширније позпаваље објектпвне истине! Немојмо се варати: што нас доводи до мнијења, да смо племенитији и бољи него ли сви људи у прошлости, није нпшта друго, већ наше боље познавање објективних нстина, у кратко наше знање, до којега прије нијесмо дошли. Културнн човјек садашњости, рађа се још увијек, у неколико, као животиња, исто као што су се рађали људи прије хиљада година и као што се и данас рађају милиони, који се не налазе у кругу наших обичаја. II њих и нас предводе исти ннстинктн. II њих и нас гризу исте страсти. Врлнне, које нас ките нијесу ни њима стране. Образовање није створнло никакву људску врлину, које нема ни варвар. Образовање је само створило идеје, а те су идеје нама помагале. Ми обуздавамо нашу природу. Гајимо све особине, које потпомажу онште добро. Гушимо мане, које су штетне општем добру. Прве зовемо врлннама, друге тегобама. Стварамо идеалну средину за обоје, а то је моралност. Све је ово бпло могуће једнно с тога што се повећало знање. Према цијелом људском културном развијању не може се порећи, да су они народи најморалнији н најплеменитнји, чије је знање и познавање најбогатије. „Што ми називљемо знањем, извнре оиет у ирвом реду из извора нашега познавања пстине. Без истине не да се ни замислитп. Сасвим је споредно питање, на који се начин дошло до спознаје истине. Пстина остаје увијек истпна, иа је ми