Delo

БЕОГРАД У СЛУЖБИ ТУЂИНУ 333 а имућнији у пностранство, у какву скупу бању или куда у Приморје. Београдске улице готово опусте. Али баш за то време, за време те, тако да кажем, кризе београдске, с времена на време опет оживе београдске улице: њих закрче, у мањим и већим групама, лнца, Београду дотле махом страна. Учитељи, наставници разних средњих и стручних школа, ученици свих школа, свештеници или иначе људи појединих струка, из Србије п других српских земаља, долазе у групама у Београд. Често наиђу и странци, да својим очима виде, како ми Београђанп и Срби чак и не личимо на канибане, и ако, по п р ијатељским саопштењима немачких, а, нарочпто, аустријских листова, ми у Србији треба да смо дивљачнијн п од Папуанаца и других афричких дивљака. Јесен нам доводи већ друге похођане. Прво се врате готово сви они, који су у јуну или јупу оставили Београд и бар неко време провели изван београдске прашпне и његове несносне врућине; а после њих долази читава војска Београду страних лица, намамљени раштрканошћу Београда, а у жељи да се у њему склоне од радозналих очију, и да ту презиме и очувају снагу до пролећа, када ће опет на југ, да се лате својпх редовних занимања. Сви ови наши јесењи гости не долазе нам од једном. Али кад бисмо их могли све искупити на једно место, зачудила би нас необично велика разноликост њихова: и у типу, и у оделу, и у језику којим се служе. Само је један део од њих из нашега јата. То су они синови нашега народа, којп, не могућп више подносити туђинска насиља, оставише своја огњишта, па с голом душом избегоше у слободну Србију, да ту, поштеђени од бугарске и грчке пушке, арнаутскога ханџара, турских томрука и хапсана* аустријских жбира п фратара, проведу мучне и хладне зимске месеце. Ти су гости Београду драги, и морају му бити врло драги. Али, на жалост, ми Београђани не надмећемо се баш много у љубазности и пажњп према тој нашој браћи. Бабављени и сувише својим обичним, свакидањим пословпма, нехатнн уопште ирема својим дужностима, које имамо према својој још неослобођеној браћи, ми смо најчешће врло равнодушни према тнм синовима нашега народа, који су потражили склониште у нашем Београду. А опет та наша непажња, та наша равнодушност вређа, убија веру и поуздање, и та паша добегла браћа често морају зажалити,