Delo

МАНАСТИР МАНАСИЈА ПОВОДОМ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ На једној скровитој узвишици, између брда Маћије и Пасторка, о којима је распаљива машта народна исплела језиву бајку, — подиже се знаменит манастир Манасија. Под кулама његова града протиче Ресава, мала, скромна река, са именом крупнога значаја. Ту, на том земљишту, стара српска култура доживе свој последњи расцвет, за који сва заслуга припада деспоту Стевану Високом. Она је равна заслузи Немање и св. Саве око оснивања Хиландара, ако не и већа, јер њима иђаху на руку повољне иолитичке прилике, а за време стварања Ресаве у том се погледу најгоре стајало. Када Немања и син развијаху културну делатност, српска држава беше истом утемељена, млада, јака изнутра и споља, пуна услова за напредак; а када заузе престо Стеван Високи, још се није била честито осушила крв на косовском разбојишту. Међе државе, која се некад протезаше до Јегејског Мора и једренских ружичњака, бише сужене на обим једне Душанове провинције; унутра иснуреност и неслога, споља трајна опасност од новога, силног непријатеља, који је, мрзећи Крст, грозио и нама и Византији подједнако. Народи, као и појединци, могу имати своју трагедију; — трагедија српскога народа почиње са Косовом, а окончава се 1459. Главни је јунак у њој деснот Стеван. Онјевећи мученик од свога оца, јер мораде рођеним очима гледати лаган али поуздан пад отаџбине и умрети са уверењем: да су му земљи дани избројани. Радити под таквим околностима на културно-просветном пољу, и створити оно, чиме се и најудаљенија српска покољења дичити могу, — јесте заслуга,’ пред