Delo

МАНАСТИГ МАНАСИЈА 343 којом ваља побожно главу прнклонитн... Великп Јелпн рече расплаканим иријатељима, када га сажаљеваху што самохран умире: „остављам за собом две кћери: Платеју н Мантпнеју“; даспот Стеван могаде с правом то исто рећи, јер је народу својем оставио две неоцењиве тековине: Манасију и Каленићску цркву. У захвалности потомства на том културном завештању, наћиће дух Високог Деспота утехе за недаће, које су њега и његов народ обилно сналазиле. По изричном тврђењу Константина Филозофа, савременика и биографа Стеванова, градња је Манасије отпочета 1407, дакле пре равно пет стотина година. Константин, занимљив и полетан писац, описује доста онширно тај догађај.1 Стеван је, као некад Дечански, нарочито тражио погодно место за манастир, полажући ипак мање на плодност земљишта, а већма на његов стратегијски значај. Да Манасија, односно Ресава, имађаше поред просветно-цркваног још и чисто војнички задатак, не може ни сумње бити. Судећи по околном граду, који има сва својства једне ваљане тврђаве, изгледа ирло вероватно, да је деспот боравио с војском у Манасији. На ово нас мишљење нагоне велике размере свега, што је зидано у свези са манастирском црквом, као и она сама. Споменици наше црквене архитектуре мале су просторности; само Жича, Дечани н Манасија чине изузетак. То долази отуд, што сваки од ова три манастира беше намењен још једној нарочитој сврси. Дечанн су требалн да буду нека врста одморишта краљу, у Жичи је обављано крунисање владалаца, а Манасија, с обзиром на доба грађења, требаше да постане полазна тачка духовно-нолитичких моћн српскога народа. Нужност таквога средишта беше онда неопходннја но икад, и деспот Стеван је њу правилно н дубоко схватио. С тога дакле, што се у Ресави, као зраци у жижу, стицаху сви покрети народнога живота и одатле се, носле, разилазили по држави морало је све, што се градило у њој, одговарати велнчинн једнога културног уточишта и расадника. Разноврсни удеси, којима тада беше пзложена цела земља, нису ни Манасију мимоишли. Наши су манастнрн увек делнли 1 Вид. Живот Стевана Лазаревића. Гласник С. У. Д. XIЛ1 Стр. 288—290.