Delo

358 Д Е Л 0 До вечера је већ био задовољио своју радозналост. Девојка је била читачица кнегињина, сестра настојника холшанског, кћи обичног шљахтића, који је живео негде на неколико миља од Холше. Према својим дужностима она је била у једном погледу као служавка, а у другом као члан друштва. Читала је кнегињи, ишла с њоме у шетњу, раздавала петком у њено име милостињу, посећивала болесне, вршила незнатнију кореспонденцију, везла свечано рухо свештеничко, или намештала финецрквене чипке. Други пут је видео Леон за ручком, у дну совре, до професора. Није говорила никако нити је подизала очи, стидећи се, можда, што је он ту. Затим су се сретали готово непрестано; у дворишту, у парку, код фотеље кнегињине, и ћутали су. Трајало је то доста дуго. С временом она се навикла на њ и неколико су се пута сусрели њихови погледи. При једном таквом немом ногледу, он је осетио као неки унутрашњи бол. као дрхтање у прсима, очи су му плануле, срце силно закуцало, а у глави му се узмутило. Отада је пазио на њу, јурио за њом, пратио јој сваки корак. Тада се спријатељио с Гмижалом. С девојком дотле није ни речи проговорио због свога положаја, док је најзад није једне вечери видео кад је ушла у стан професоров. У двору је било пусто: кнегиња је патила од мигрене и није никога трпела код себе. Леон пређе кроз двориште и сав уздрхтао отвори врата од кабинета професоровог. Он је за столом испитивао лупом неке грудве земље или трулеж, а она је гледала у њега и нешто полугласно певушила. Била је сасвим друкчија, него у двору. Кад је спазила Леона где улази одмах се повукла у засенак преплашена и застиђена: нестаде слободног младачког осмеха; заузе званичну позитуру. — Кнез, ујаче! — шану професору. Али научпик и не мрдну: шта га се могао тицати кнез? ннје био паук. Кнез додирну његову руку.