Delo

II Л А В II 357 — Треба прво посетити Забуже, Машковске. У Хубин немаш за шта ићи, то нису теби равни, то није твоје друштво. Гжималу можеш посетити, али напослетку; а можеш га чак сасвнм и не посећивати. Иди старој грофици Машковској. Кола су јурила напред. Кочијаш нешто шану Сили; овај се окрете и бојажљиво упита: — Куда ћете, милостиви кнеже? Дуго није било одговора. Напослетку се кнез исирави и готово љутито рече: — У Хубин. После ове наредбе брзо руменило прели му чело, као да се човек стидео кнеза. Али је ипак човек однео победу и ноставши смелији обузимао је мало по мало мисли кнежеве. Са неодређеним осећањем: бојазни, туге и горке среће, он одбаци пет година живота као пет карата, а с њима и садашњн сјај н бесмислено узбуђење. Постаде слободан и независан младић, вреле крви, ритерских жеља и живе маште. У Холши где је владао Алфред, он је био онда мала фигура, па ипак како се осећао јак и велики! Довршио је студије као диван младић од двадесет и пет година. Дошао је затим кући да се одмори, да размисли о даљем животу. Запамтио је онај дан кад је дошао. Брата није затекао код куће. Био је у лову с гостима негде у неприступној пусти. Леона је дочекала мати. Седела је на своме трону у великој сали и слушала читање младе девојке која је седела крај ње. Пружила је сину руку да је пољуби и упитала га је за здравље. Девојку му није представила, а она се полако уклонила у страну и нагла над радом. Леон и девојка само су се летимице погледали. Девојка је имала угасито-плаве очн, дуге тренавице, још готово детињасто, обло лице и уста на којима је лебдео пријатан осмех. Дивна је била, примамљива и мила, да се не може исказати. За време разговора с мајком, Леон је неколико пута крадом бацао поглед на њу, алп лица већ није видео, него само златне витице, које су окружавале иогпуту главу. Изишао је из сале под утиском ове златне косе и овнх плавих зеница, радознао: ко јето?