Delo

п л л в и 363 — Зато, што си заборавио, ко си! — Мислим, да сам, пре свега, човек. — Ти си пре свега, Холшански, н ueheiu се оженити том госпођицом. — Зашто? Ко he ми то забрапнти? — Ти сам, кад промислиш. Ако не испупиш што сам тн казала — девојка he сутра отпутовати одавде, одјурена од мене пред свима. — Ја ћу прекосутра замолити њене родитеље за њену руку. — Коју ти они неће дати без мога допуштења. Сем ако се с тобом искраде као каква авантуристкиња. А у таком случају — bon voyage. Леон је претрпео сва мучења. Ocehao је, да he мати остати при своме — извршиће опо што је паумила. — Па шта онда ви хоћете, мати? — упита поннжени. — Хоћу да сутра одавде отпутујеш и да се ue вратиш, док те не позовем; хоћу да прекпнеш те везе које ионижавају, II то да их прекинеш на свагда. — Хоћете ли допустпти да вашу жељу саонштнм г-ђицн Гжималанци? — То нећу: отићи ћеш, а да је и не видпш внше. — Ја то не могу учипити. Кнегиња се намршти. Тиме је казала, ца ће онда она почети да ради. Леон се дуго борио са собом. — Ја hy јој писати — рече напослетку. — Написаћеш, али да ја прочнтам. И сувише млад, неискусан, нападнут изнепада, а пре свега доведен до очајања, што ће патити због тога што воли, он је ослабео, не осећајући доста снаге за борбу. Али је и очајно, последње и лудо било то његово ‘покоравање. — Ви хоћете, мати, мој цео живот и моју срећу! — ноче он промуклим гласом. — Вн ме убијате морално, ви ме бацате као плен части куће. Нека се засити и та част! Отићи ћу нећу видети госпођицу Гжималанку, нећу се оженити њоме и нећу се вратити у отамбину. Све ћу то учнпитн по вашој вољн. Али ћете мп ви за то учинити једно. Не удал.ујте госпођицу, док сама зато не замоли — и желим, да нико жнви од вас не