Delo

364 Д Е Л 0 чује о овоме, о чему смо говорпли — да нико не спомене њено и моје име, а ви сами да за то заборавите! — Дајем часну реч — кад и ти дајеш. — А да се не би поновила слична сцена и да бисте билн спокојни односно части куће, јавам се заклињем у исто време, да се никад ни којом сем г-ђице Гжималанке, нећу оженити. У мени ћете добити новог, правог кнеза — али ћете изгубинг човека и сина. Овим носледњим титулама молим да ми се никад не обраћате. Мислим, да смо свршили и иоследњи посао, који смо имали међу собом. — Надам се! — круто одговори кнегиња, неусколебана у овој хладној свечаности. Леон приђе столу и на листу, који је оцепио из нотеса, написа ове речи: „Покоравајући се вољи материној и нужности — данас одлазим на свагда из отаџбине, Дао сам реч да се вама нећу оженити. Ја вас молим да ме не презирете“. — Кнегиња прочита и климну главом. Младић мету лист у куверту, па га мету у џеп. — Надам се да нећеш променити писмо? учини кнегиња. — Нисам досад био варалица — одговори кнез и пребледе. — Ја те не познајем, и волела бих и да те не познам. — Побринућу се за то! — заврши Леон и поклони се на растанку. Минуло је од тада пет година. Матере није видео, док није, иозван не по њеној вољи, већ по вољи божјој, дошао у свој дворац кнежевски, поздрављен као нови господар и једини на•следник. Шта ли је тога дана морала осећати она ионосита жена, која ништа није заборавила и ништа није опраштала? Каква освета судбине, кад је морала поздравити кнеза који јој није хтео бити син, кога је убила, уништила, и у коме је осећала нарав сличну својој: хладну, страсну, неумољиву иза оне салонске углађености, отмености и рафинисанчх формалности! Леон је одржао реч и одржаће и надање, али тешко онима који не одрже! За тих пет година није видео своје драге, нити је добио икаквога гласа. Сад је се није осећао ни достојним — сада. кад сам себе није сматрао за човека и кад се је од ње нотпуно одвојио.