Delo

П Л А В II 365 II ништа му ннје остало од оних дана до горка усномена; и сам ннје знао, зашто сада нде у Хубин, кад јој чак ни речи као објашњење не може рећи. Па ипак тамо није хтео нћи, алп је морао. Потонувши у мисли и није видео кад су прошли норед Каравике и спаљеног села Красне Садибе; није знао ни где је Хубин. Зато упита Силу. — Ово пред нама, милостиви кнеже! — одговори слуга, показујући руком стазу поред јабланова, која је скретала у десно од насипа. Мало носле кола стадоше пред капијом, старом канијом са кровом. Сила отвори. Пред ходником који је био оплетен виновом лозом, зауставише се. На клупици усред овог зеленила седело је двоје. Човека Леон готово и не спази, јер он затворивши брзо књигу, коју је читао, изгуби се у кући; али женска устаде и изиђе иреда њ. То је била Габриела, или боље особа, која је подсећала на ону негдашњу Габриелу. Оне исте златпе внтице, оне исте плаве очи, јако осенчене тренавицама, оне исте румене, пуне усне. Али је само то остало од негдашње освајачице. Сада је то била женска озбиљна, мирна, без трага од негдашње наивностш бојажљивости, осећајности. Обоје су умелп владати собом, и при првом погледу онп су решили о својим односима. Леон се дубоко поклони. — Јесам ли застао г. Гжималу? — упита. — Да, изволте, кнеже! — одговори, идући напред. Али Гжимала већ у ходнику сусрете госта. — Говорили су ми, да сте отишли у иностранство! рече после поздрава. — 0 нисам! Идуће недеље отићи ће матп и сестра у Париз. А ја ћу вероватно бити овде још неко време — до свадбе сестрине. Међутим Габриела беше отншла. У салону је кпез пе спази. Пред њега изиђе једна врло мршава п жута жена, која је нзгледала болесна и ћудљива. — То је моја жена! — представи је Гжимала. — Особито ми је мило да вас поздравим, кнеже, у своме дому. То је превелика част за нашу ниску кућу.