Delo

368 Д Е Л 0 Башта је била велика и брижљиво обрађена, двориште чисто пространо и обновљено. Слуге су ословљавале газду слободно; са свих страна су гледала задовољна и насмејана лица. — Ви, кнеже, први пут у животу ступате на двориште код трле! — насмеја се Гжимала. — 0, не! Позната ми је холшанска трла из времена, кад сам вас обилазио. — А, збиља. Ви имате таквих педесет и седам, а ја управо нн једне. — А чија је ово? — То је заједничка нас шесторо. Ја само вршим администрациЈу, што радим и код тазбине, и код сирочади мога стрица. Управљам и имањем малолетних Стосовских. Свога немам. — Ви имате жену, али деце, чини ми се, да немате. — Деце! Њих имам највише! Овде само имам петоро, у тазбини троје, двоје стричевих, и, право да вам кажем, не знам колико Стосовских. — Па како можете толиким и разноврсним пословима одолевати? — Помаже ми Габриња. — Очи му се заблисташе и додаде: — То је моје најмилије дете, и чини ми се ничије више, само моје. Враћали су се кући између редова поткресаних липа, а на самој завојици појави се она, о којој је Гжимала говорио. Ако ју је долазак кнежев и узбудио нешто, онајеуспела да се умири. Ишла је из врта носећи у руци котарчицу малина и вишања. Није се ни мало збунила од изненадног сусрета. Гжимала је нежно помилова руком по коси; њене пријатне и миле црте кнез крадом обухвати једним погледом. Ишли су заједно, а Гжимала, шалећи се, крао јој је јагоде из котарчице. — Где је Михаило? — упита узгред. — Отишао је! — одговори она лаконски, и погледа на брата пажљиво. То Леон примети и прибележи. Ко је био тај Михаило? Можда је то онај кога је видео да одлази из ходника. Зашто је побегао? — Вишње су особите за ову жегу! — узвикну млади шљахтић. — Габриња, понуди кнеза!