Delo

ЈЕСКН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 397 крви у мозак свали га: одвели су га у Спржерову к,ућу где га је Јулија, дирнута толиком несрећом, неговала као какво дете. II збпља, док је она лебдела над његовпм узглављем, он јој је изгледао као какво нејако дете са скрханим телом и поколебаним мозгом. Најзад она је била снабдевена тајном иотребом, која је прождирала, да се жртвује, да буде од кориСТИ, да лечи! Најзад она се троишла, опа се подала! Морнс је, упоран, раздражљив, чак и после оштре н оиасне периоде своје болестп, имао несравњиву чуварицу, којој је утробу раздирало што деце нема, што се увек дешава у предјесен живота бешчедним мајкама. Горда што види да оживљује и пролепшава се, у данима опорављања иочела је истпнски да га воли као какво дете које је она поново створила. Њему се поврати живот: већ се придизао, ншао је; није било више нпкдквог можданог нереда; али то више није био онај Морис Артоа пре болести, није т'о више био онај хладни, коректни и ћутљиви џентлмен каквога је Јулија познавала у време кад је био жив његов отац и кад је он знао да је богат. Слом му је одузео маску равнодушности: и саму Јулију је из• ненађивао својом изненадном променом ћуди и исповедањем да живот треба жалити и мрзети. Она, заиста, такве разочараности није умела речима да обара: али је она била једна од оних које имају урођену склоност и тајну вештину превијања рана. Откада се опоравио од болести једино је трпео ирисуство одане пријатељице, чију је он верну и нежну силуету, за време физичке немоћи, приметио код свог узглавља. У бунилу је радо говорно: „Ах! метните ми руку на главу!...“ II Јулпја је често пута у своја наручја узимала ту лепу арапску главу болом опљачкану... II сад кад би осетио бол своје мисли он је сачувао своју навику да, у часовима тужним, наслонп главу на нежна њена прса. Ах! материнско уточиште, вечито носталгично, у коме изморени човек постаје дете! Она му је то допуштала, јер је, најзад, и она прожета била великом радошћу што се осећа мајком, са сином у крилу. Била је мало н горда због ове јединствене и страшљиве милоште коју јој је ou посветио: њу, смиренога срца жену, зачуђавало је што је тако узвишена бнћа као што је онг као што је сестра Козима, одликују, што им се допада, што је воле. Морис је, и покрај ове тако лепе жене која изазива пожуду л коју је њена срећа чинила још лепшом и још впше за жу-