Delo

40 Д Е Л 0 форме удржави према духу времена, цивилизације и просвете"1 а тиме у исто доба загарантовати што јаче права и повластице православних хришћана, Порта је свој позив енергичнпје поновила у априлу 1857. године актом, упућеним патријарху, ове садржине: „Премудри Патријарху Грчки! Извештаваш се да превисока заповест, која се тиче нових објављених реформп наређује, да све привилегије и духовне повластице, које су дароване хришћанским и другим немухамеданским заједницама османске царевине, буду у одређено време испитане нарочитим за тај циљ састављеним комисијама у патријаршијама; да све црквене десетине буду укинуте и замењене одређеном платом; напослетку, да управа грађанским пословима немухамеданских друштава, изузимајући непокретна добра хрушћанског клира, буде уступљена одбору, који ће образовати свештеници и световњаци дотичне општине. Па пошто важност овога посла не трпи никаква одлагања, то неће остати некажњени сви они, који лукавим увијањем хтедну да изиграју ту званично објављену владину одлуку или да ослабе њену моћ. Једном речи, Висока Порта неће допустити да не буде потпуно изведен принцип, чије је спасоносно дејство тако очевидно за цео народ.“2 После овога акта, увиђајући да даље одлагање може битп опасно, Цариградска Патријаршија ускоро затим одлучи се да приступи извођењу реформи. У томе циљу у јесен 1858. год. био је сазван општи црквено-народни збор, који је прописао нова правила црквеног уређења цариградске цркве или тако зване „опште канонизме“, по којима се она у главноме управља и данас. Што се тиче пак самога брака и брачних предмета уопште, од како су Турци освојили Цариград увек је важило правило да хришћани у том погледу не подлеже мухамеданским законима, већ законима н суду своје религијске заједнице. Ово давнашње изузетно право немухамеданских религијских заједница санкционисао је и хати-хумајун од 1856. године. Тамо се в */Ли: „извесие спорове, као на пример спорове око наслеђа између два хришћанина или два немухамеданска поданика нрема захтеву може расправљатп патријарх, представници појединих религијских корпорација и дотични конзули.“ Да би 1 Перић Нићифор 1. с. стр. VIII. 2 В. МихаилЂ (Семеновг.) „Собраше церковнихт. уставовв константинополвскаго naTpiapxara 1868—1899 Казанв, 1902. стр. 13 и 14.